E-knjiga – Bajka Jugoslavenske Muške Košarke

Velika preporuka za novoizdatu e-book Bajka Jugoslavenske Muške Košarke, autora nekoliko tekstova na našem blogu Duška Miletkovića (Souly). Napisana na britak i inovativan način, na preko 500 strana, knjiga je sasvim različita od klasičnih istorijata i dela o yu košarci. Svi detalji, najbolje sezone i petorke Yu prvenstava, neispričane priče, sve o reprezentaciji, klubovima u evro kupovima, debata – najbolji yu košarkaš itd.

BAJKA JUGOSLAVENSKE MUŠKE KOŠARKE

1

2

3

4

5

http://www.lulu.com/shop/dusko-miletkovic/bajka-yu-muske-kosarke/ebook/product-22130661.html

Mirza, hvala ti!

Nisam do sada pisao o Bosni i Mirzi, ne iz razloga što su teme ostalih tekstova bitnije, već zato što nisam osećao da bi to bilo dovoljno dobro. Pomislim uvek, sigurno ima već stotinak dobrih tekstova Sarajlija i ljudi koji su ga poznavali…pa barem je on bio takav – svačiji. Međutim, nije to sve baš tako, ljudi nedovoljno pamte veliku legendu. Ipak, treba spomenuti sjajnu knjigu Slobodana Đurasovića, Svjetla za daljine (1998) u kojoj je zajedno sa Mirzom, u dijaloškoj formi skrojio njegovu životnu priču. Sarajevo se uvek čini posebnim, pogotovo ako se uzme nešto iz predratnog perioda – ljudi, olimpijada, muzika…i onda kada se dublje zagledaš vidiš da stvarno jeste tako. KK Bosna je bila poseban klub. Mlad, ambiciozan. Trebao im je lider i dobili su ga, 1972. godine. E, on je bio – jedinstven!mirza yu

Mirza Delibašić nije imao sportsku aroganciju. Znate ono – vaši vas obožavaju, ostali uglavnom mrze zbog raznih stvari, izjava itd. On je aplauz dobijao i u Jazinama (Zadar). E, to nikom nije pošlo za rukom, možda bi i Praji činili tu čast, ali on je uglavnom išao u paketu sa Kićom koji blago rečeno nije bio ljubimac protivničkih navijača. Možda je i zato bio pomalo nepravedno zakinut u reprezentaciji gde je godinama počinjao iza Kićanovića i kasnije kroz rotaciju sa Slavnićem. Savršeno držanje, elegantna kretnja, pregled igre, jedinstveni leđni roling na obe strane i strašan skok šut su sve elementi po kojima se Kinđe jasno izdvajao od drugih. Posebno želim da naglasim njegov osećaj za asistenciju koji se ne pominje dovoljno. Iako je originalno bek, pas mu je bio a thing of beauty. Pazite ovo – kao dečak trenirao balet, pa onda sa desetak godina sakupljao i krao sekundarne sirovine ne bi li kupio fudbalsku opremu. Dalje, pionirski prvak BIH u tenisu – danas bi Federer imao svog preteču po eleganciji na terenu da umesto njega neki drugi “daroviti” nisu poslani u Čehoslovačku što ga je slomilo i navelo da ostavi reket. Po upisivanju tuzlanske gimnazije gde mu je otac bio nastavnik fizike, Delibašić luta među sportovima, ali ga jaka školska košarkaška ekipa privlači ka tom sportu. Hvala im na tome. Tokom drugog razreda gimnazije, Mirza postaje član juniorske ekipe tuzlanske Slobode. Nije prošlo dugo pre nego što dolazi do prvog tima. Najveći rival Slobode u republičkoj ligi BIH bila je mostarska Lokomotiva za koju je svoje prve ozbiljnije košarkaške korake pravio Praja Dalipagić: “Naš najveći rival bila je Sloboda iz Tuzle. Za nju je igrao smešan momak, visok i škrljast, koji je na mestu krila delovao kao usporeni film. Verujem da pod kapom nebeskom nije bilo čoveka koji bi se kladio na tog mršavka i mene da ćemo napraviti karijeru i postati Mirza Delibašić i Dražen Dalipagić. Šteta, taj je propustio da dobije opkladu!” (Dalipagić, Ispod koša 1978).

Na kraju ipak saigrači u Realu.

Na kraju ipak saigrači u Realu.

Onda je sve krenulo, 30, 40 poena standardno, poziv u kadetsku reprezentaciju Jugoslavije sa kojom u društvu Kićanovića osvaja prvo zlato na velikom takmičenju, kadetsko (U16) EP održano u Gorici (Italija). Mirza je najbolji strelac ekipe sa 17 poena u proseku. Kreće borba za malog koji je –  “čudo”. Najkonkretniji su Partizan i Bosna. Crno-beli imaju velikog aduta, na klupi je Ranko Žeravica koji uspeva da ubedi Mirzu da zajedno sa Dalipagićem dođe u Beograd i trenira sa klubom nakon čega se očekivao potpis. Obojica sa po jednim koferom, garsonjera na Voždovcu. Dopao mu se Beograd, ali simpatije nisu uzvraćene punom merom. Nikoga nije poznavao. Praja je odlučio da istraje i pored psihološke krize, Kinđe je odlučio da jednostavno pobegne. “Tamo smo deset dana proveli trenirajući sa novim drugovima. Mirza je bio jako ćutljiv i neraspoložen. Jednog dana kada sam se vratio iz grada – nije ga bilo. Ni njegovih stvari!” – (Dalipagić, 1978). Ovako je to Kinđe objasnio godinama posle…“Suviše mlad, suviše uplašen, impresioniran – eto dijagnoze mog bekstva. Nisam nikoga poznavao. Posle treninga svi odu svojim poslom, a ja nazad u garsonjeru. Hteo sam da još jednu godinu provedem u Tuzli pa da onda dođem u Beograd. U međuvremenu se pojavila Bosna, i tako Praja i ja nismo zaigrali u istom klubu.” (Delibašić, 1978). U Sarajevu je rastao mlad klub sa mladim (24 godine!) i ambicioznim trenerom, Bogdanom Tanjevićem koji je – pored zadatka da uvede tim u prvu ligu, što je već prve sezone uspeo – dobio specijalni zadatak: ubediti Mirzu Deibašića da potpiše za Bosnu! Ne samo uprava, već i igrači Bosne shvatili su to kao ličnu misiju. Bili su spremni da odvoje od svojih plata/stipendija ne bi li finansijska ponuda za “maloga” koji im je na meču preliminarne faze

Delibašić i Tanjević

Delibašić i Tanjević

Kupa Jugoslavije ubacio 36 poena. “Ti pregovori su trajali godinu dana. Šta sve nisam radio, kakve sam sve finte izmišljao!” Imao je sjajnu taktiku, ispostaviće se. Po njegovom ličnom svedočenju, nije bilo momenta u kom je direktno zvao Mirzu u klub. “Slučajno” prateći i dolazeći na pripreme kadetske reprezentacije, vodio je razgovore sa Delibašićem u kojima je hvalio Žeravicu, Partizan kao veliki i bogat klub i najposle, Beograd kao veliki grad. Bosnu je odlučio da predstavi onakvom kakva jeste, romansijerski “…govorio sam mu kako smo mala i siromašna ekipa, ali se, eto, slažemo i volimo, u pičku materinu.” Onda je došlo juniorsko (U18) EP u Zadru gde je Jugoslavija, predvođena najboljim strelcem Delibašićem i Kićanovićem opet lako osvojilla zlato. Nekon meča sa Italijom gde je ekipa overila plasman u finale, Delibašić je obavestio Tanjevića da je odlučio da potpiše za Bosnu. “Sutradan smo se istim kolima vraćali u Sarajevo. “Hajde, vozdra!”, rekao je izlazeći iz auta. “Sljedeće nedjelje ću doći da potpišem.” – (Tanjević, Vreme 2012). Međutim, uspeh ne dolazi preko noći, gradi se iz temelja. To su u Bosni znali. Prvu sezonu u najvišem rangu završavaju u donjem delu tabele. Kinđe je prvi poenter, ali odbrana mu je slaba. Već sledeće godine su četvrti i igraće evropsko takmičenje po prvi put. Mirza je već tada među vodećim igračima lige. Dobija poziv za seniorsku reprezentaciju, prolazi sa ekipom pripreme za SP 1974 u Portoriku. Usledilo je bolno razočarenje. Kinđe otpada sa spiska kao poslednji prekobrojni, 13. igrač. Šok! Mirza je isprva mislio da nije dobro čuo, ali onda ga je realnost presekla. U međuvremenu, stiže telegram iz Sarajeva, od kluba :  “Ti si za nas najbolji na svijetu – STOP – budi mirzapametan, hrabar i dostojanstven – STOP – mi te svi mnogo volimo – STOP”. Sledeće godine Boša Tanjević morao je u vojsku, a Bosna šampionat završava na sedmom mestu. Ni ovaj korak unazad nije slomio nadanja Delibašića, Radovanovića, Varajiča, Đogića, Čečura, Pešića i ostalih da će svoj put završiti na vrhu jugoslovenske lige. Nakon te godine više nije moglo drugačije – Mirza Delibašić je među odabranima za EP u Beogradu 1975. Sledeće sezone Bosna sve više sazreva i završava iza Jugoplastike i Partizana sa skorom 18-8. Delibašić je dobitnik Šestoaprilske nagrade grada Sarajeva 1976. godine. Postao je simbol, još samo da Bosna dođe tamo gde je naumila. Tada na red dolazi jedna od najuzbudljivijih završnica prve lige Jugoslavije 1977. Bosna najpre u poslednja tri kola ispušta dve pobede više u odnosu na Jugoplastiku, a zatim u tzv. majstorici na neutralnom terenu u Beogradu, gubi utakmicu i prvenstvo košem Šolmana u poslednjoj sekundi! A imali su +8 tri minuta pre kraja i već mislili da je ono što su pet godina zajedno sanjali konačno njihovo…najjača liga u Evropi. Ali, ne bi “Studenti” i Mirza bili tako posebni da ih je ovako nešto razbilo. Naredne sezone nije bilo velike neizvesnosti. Uspeli su Kića i Praja da zaustave Kinđeta i Varaju u jednom od najboljih finala evropskih kupova ikada, ali samo nekoliko dana kasnije Bosna usred Beograda u ništa lošijem meču osvaja titulu prvaka Jugoslavije pobedom od 109:102. Mirza dobija Kićanovića u direktnom duelu, a 23 sekunde pre kraja nakon što je fauliran, odlučuje se na tada neverovatan potez. Još 23 sekunde, a Bosna ima dva poena prednosti. Po tadašnjim pravilima moglo je da se bira između dva slobodna bacanja ili lopte sa strane. Nekima je očigledan izbor bio čuvanje lopte do isteka vremena, ali ne i za Mirzu. Za najboljeg izvođača slobodnih bacanja u istoriji jugo košarke (jedini koji bi mogao da mu parira je Peđa Stojaković) postojao je samo jedan izbor. “Bio sam siguran da ću iskoristiti bar jedno slobodno bacanje…” (Delibašić, Tempo 1980).  Naravno da je pogodio oba bacanja i rešio prvenstvo. Beše to, posle osvojenog državnog Kupa iste godine, drugi istorijski uspeh “Studenata”. Biće ih još…i većih. Zenit popularnosti Mirza i Bosna dostižu neverovatnim pohodom na prvu klupsku titulu prvaka Evrope za Jugoslaviju. Sevali su te sezone desetak puta po meču one čuvene Mirzine roling pa skok-šut kombinacije negde sa udaljenosti današnje trojke. Završnica – obavezno “bez koske”. U jednoj od odlučujućih mečeva za plasman u finale, protiv Huventuda u gostima, u direktnom duelu protiv druga i cimera iz reprezentacije Moke Slavnića, ubacio je 41 poen. Procenat šuta te sezone u Kupu Šampiona mu je preko 55%.. U finalu Emersonu pakuje 30 poena i potvrđuje status prvog u Evropi, iako se mora pomenuti i čuvenih 45 Žarka Varajića u utakmici života. Bosna prvak Evrope! Vratimo se kratko na reprezentaciju. Od prvenstva ’75, pa nadalje, Kinđe je uglavnom imao ulogu šestog igrača. “Mirza je jedan specifičan biser i svima nam je uvek bilo žao što ne igra više, ali imao je takvog monstruma ispred sebe (Kićanović) da je to zaista bilo teško…” (Moka Slavnić, Goli život 2015).

Duel Delibašić - Kićanović

Duel Delibašić – Kićanović

Mora se napomenuti, nije tu nikada bilo sujete, niti je zbog toga Kinđe manje voleo Kiću. Delibašić je 1980. godine po prvi put od strane eminentnih zagrebačkih Sportskih Novosti, izabran za najboljeg igrača Jugoslavije (slika desno sa pomenutim priznanjem), nakon što je predvodio mirzaBosnu do povratka titule prvaka u Sarajevo. Uspesi koje je sa Bosnom nanizao i forma koja je godinama konstantna konačno su odveli ka tome da Delibašić uzme ulogu ključnog igrača i zajedno sa Kičom i Prajom na Olimpijadi u Moskvi 1980, dovede Jugoslaviju do najvećeg uspeha u istoriji.. U finalu protiv Italije je sjajan sa 22 poena. Iz Madrida dolazi poziv velikog Reala… Zamislite da se danas neki igrač usmeno dogovori sa klubom bez ikakvih posrednika i na kraju obe strane ispoštuju dogovoreno. Nemoguće. Takav odnos vladao je između Mirze Delibašića i Reala, a do sada ste verovatno zaključili zašto. I danas ga se sećaju i čuvaju od zaborava možda i više nego ovde, a proveo je samo dve sezone u Madridu. Nakon što je ’80-’81 odslužio JNA, priključio se ekipi. Ko je mislio da će se loše snaći u novoj sredini, grdno se prevario. Ne samo da je već prve godine najbolji strelac kraljevskog kluba, već je od čuvenog i neprikosnovenog pleja Korbalana preuzeo i organizacijske zadatke. Real prvu Mirzinu sezonu u Španiji završava šampionski sa skorom 25-1. Što je najvažnije, jedini poraz pretrpeli su od Kotonificia iz Badalone a ne od najvećeg konkurenta Barselone. U poslednje kolo, oba kluba ušla su sa po jednim porazom, Barsa je bila domaćin, tenzija ogromna: “Atmosfera je bila kao da se ide na Mjesec, čak je i polovično smireni Lolo Sanz bi nervozan. Meni smiješno, bio sam mrtav-hladan, znao sam da ćemo dobiti. Osjetio sa da se Lolo dvoumi ko će voditi igru, ja ili Corbalan. Zato sam mu rekao: Ja ću biti playmaker! Zar da Corbalan ne igra, pitao me je? Neka igra, ali da ja vodim igru, ako izgubimo moja odgovornost.” (Delibašić, Svjetla za daljine 1998). Utakmica za titulu završena je pobedom Reala 102:93. Kinđe je postigao 28 poena i imao 15-ak asistencija i ušao u društvo večitiih heroja madridskih obruča. Prosek poena te sezone mu je preko 25.

Vrlo brzo među legendama Reala.

Vrlo brzo među legendama Reala.

No look pas by Mirza

No look dodavanje by Mirza

Naredne sezone u Realu mu se pridružio Dražen Dalipagić. Kakav je to tim bio! Kinđe, Praja, Fernando Martin, Korbalan, Ituriaga itd. Međutim, Delibašića sve više pritiskaju privatni problemi i oscilacije u njegovoj igri tada počinju. Drugi problem za klub bio je taj što Dalipagić zbog pravila o samo jednom strancu iz Evrope (prirodno, Real je odabrao Mirzu), nije mogao da igra domaća takmičenja, već samo Evroligu. Mirza u jednom meču 30 poena, u drugom samo 7-8 i tako u krug. Stali su u EL pre finala, a u španskom prvenstvu se ponovila slična situacija kao prethodne godine, s tim što je ovaj put u posebnoj majstorici za titulu Barsa slavila, a Delibašić odigrao loš meč. Bio je savršeno svestan svega i par dana nakon meča doneo je odluku da napusti klub. “Bilo me stid tih divnih ljudi, oni su zaslužili pravog Mirzu, a ja više nisam bio pravi Mirza.” (Delibašić, 1998). Otišao je u upravu i raskinuo ugovor. Pomoć je ponudio stari prijatelj, Bogdan Tanjević, tada trener Kazerte. Trebao je to biti novi period u jakom klubu. Ali, avgusta 1983, Mirza je pretrpeo jak moždani udar, jedno vreme nije mogao da se pomera, niti da govori. Gledao je smrti u oči. Velika karijera morala je prerano da se završi, pre tridesete godine. “Tada se To dogodilo… U prvom trenu sam mislio čak i da sam zaspao, ili da je to neka slabost, proći će. Ali, bilo je sve gore: kao da je nesto puklo u meni, pa sam sav iscurio kroz tu rupu. Vise uopste nisam vidio cestu ispred sebe, sjećam se da sam jasno čuo zvuk motora, ali strašno pojačan, prolazio mi je tačno kroz mozak, počeo sam poskakivati na sjedištu. Uhvatio sam se grčevito rukama za naslone, kao da me neka sila vukla u vazduh. I zubi su mi poceli cvokotati, kao stroj. Ode ti, Mirza – pomislio sam.” (Delibašić, 1998). Uspeo je da se oporavi i postavljen je za direktora Bosne. Real mu je učinio veliku čast. Klub je došao u Sarajevo na zvaničan oproštaj i utakmicu sa Bosnom za koju je poslednji put sa brojem 12 nastupio Mirza. Veliki deo svoje karijere čuveni centar Bosne Zdravko Čečur nije imao priliku da čuje svoje ime na prozivci igrača jer je aplauz nakon prozivanja Deilbašića uvek bio mnogo duži i bučniji od drugih. U tekstu sam izostavio deo o porocima. Zbog moždanog udara, naglo je izgubio ono što je najviše voleo – košarku, utakmice, a onda dalje redom svoj grad, zemlju i prijatelje. Zavladalo je ono najgore – razočarenje. Nije ga zaobišlo ništa od “svetog trojstva” alkohol, kocka, cigarete. Ima tu mnogo anegdota o (dozvoljenom) posećivanju kockarnica na turnirima reprezentacije zajedno sa Slavnićem, o paklama Marlbora itd. Ono što je bitno jeste da – iako je telo trpelo svašta – to na njegovu igru nije uticalo. Ona je bila i ostala umetnost.

Mirza...pehar šampiona Evrope i Marlboro.

Mirza…pehar šampiona Evrope i Marlboro.

Mirza Delibašić – Kinđe (1954-2001)

autor: Zlatko.

Veče kada se kraj Morave odlučivao šampion – Borac vs. Partizan: foto galerija

Marta 1979. godine, tri kola pre kraja prvenstva Jugoslavije u prepunoj Hali kraj Morave, Borac iz Čačka je ugostio Partizan kome je pobeda značila verovatno osvajanje titule jer bi u tom slučaju zadržao jednu pobedu više u odnosu na Jugoplastiku, a u preostala dva kola imao dobar raspored – utakmice kod kuće protiv riječkog Kvarnera i beogradskog Beka. Na klupi Borca iskusni trenerski mag Profesor Aca Nikolić, a s druge strane mladi Dušan Ivković. Najveća zvezda Partizana Dragan Kićanović povredio se na utakmici sa Cibonom, izgledi da će igrati bili su slabi i prvo poluvreme nije ulazio u igru. Borac je bio ravopravan do momenta kada je Dušan Ivković odlučio da rizikuje i pošalje ga na parket početkom drugog dela. Kića je tada sjajno dirigovao igrom svog tima i Partizan dolazi do velike pobede rezulatatom 101:93. Igrač utakmice bio je i danas čuveni “Toša” – Dragan Todorić, a u pobedničkom timu istakli su se još i Miodrag Marić, Arsenije Pešić i Boban Petrović. Aca Nikolić ušao je u meč sa ciljem nametanja žestokog tempa, što ekipa Borca ipak nije uspela da izdrži do kraja meča, te je sjajan meč u sjajnom ambijentu završen velikom pobedom Partizana.

Nervozni Kićanović tokom prvog poluvremena deli savete saigračima, dok trener Ivković iz stolice mirno posmatra meč.

Nervozni Kićanović tokom prvog poluvremena deli savete saigračima, dok trener Ivković iz stolice mirno posmatra meč.

Boban Petrović je odigrao odličan meč. Ovde postiže koš preko Uroševića.

Boban Petrović je odigrao odličan meč. Ovde postiže koš preko Uroševića.

Kićanović je odigrao 17  minuta u drugom delu i podigao svoju ekipu na potreban nivo za pobedu. Na slici je u duelu sa Arsićem.

Kićanović je odigrao 17 minuta u drugom delu i podigao svoju ekipu na potreban nivo za pobedu. Na slici je u duelu sa Arsićem.

Arsić je bio najefikasniji igrač Borca sa 12 poena. Levo je igrač utakmice Dragan Todorić.

Arsić je bio najefikasniji igrač Borca sa 12 poena. Levo je igrač utakmice Dragan Todorić.

Profesor Aleksandar Nikolić učinio je sve što je mogao, ali nije uspeo da zaustavi Partizan na putu ka šampionskoj tituli.

Profesor Aleksandar Nikolić učinio je sve što je mogao, ali nije uspeo da zaustavi Partizan na putu ka šampionskoj tituli.

Duda Ivković nakon meča proverava stanje Kićanovića.

Duda Ivković nakon meča proverava stanje Kićanovića.

Fotografije: Tempo

autor: Zlatko

Više boksa nego košarke – Kup Jugoslavije u Rijeci 1988.

Sredinom osamdesetih jugoslovenska klupska košarka uspostavlja prvi talas svoje dominacije u Evropi kada Cibona osvaja dve titule prvaka starog kontinenta ’85 i ’86. Domaća liga je sve jača. Tada se javlja situacija u kojoj je po mnogima lakše biti šampion u Evropi (Kupu Šampiona) nego u Jugoslaviji. Da stvari po Cibose budu još gore, u isto vreme stasava supertalentovana generacija igrača Jugoplastike i Partizana koja polako preuzima primat i formira sopstveno veliko rivalstvo ozbiljno ugrožavajući dominantne Zagrepčane. U sezoni 86/87 “Partizanove bebe” vraćaju pehar državnog prvaka u Beograd.

Sledeće sezone tri kluba zauzimaju čelne pozicije u ligi, Partizan odlično igra u Evropi, Jugoplastika suvereno drži prvo mesto na tabeli, a Cibona sve to dobro prati, okosnica ekipe je i dalje na okupu, iako je već praktično jasno da Dražen Petrović igra svoju poslednju godinu u timu.

Kup Jugoslavije, takmičenje koje dolazi pred završnicu prvenstva i Evrolige, predstavljao je sjajnu šansu da tri od najjačih pet ekipa u Evropi “opipaju puls” jedna drugoj. Ono po čemu će završnica Kupa Jugoslavije u Rijeci februara 1988. godine ostati upamćena jesu opšte tuče na terenu tokom polufinalne, kao i nakon finalne utakmice.

Kup se uvek igrao za čast i prestiž, često na ivici regularnosti, a sve tenzije iz prethodnih okršaja prete da kulminiraju baš tamo – na neutralnom terenu.

Cibona je u polufinalu savladala Rabotnički, uz sjajnu partiju Zorana Čuture. Drugi polufinalni par: Jugoplastika – Partizan. “Crno-beli”i su odigrali sjajno prvo poluvreme, ali Jugoplastika se nije predavala i uspela je da preokrene. U drugom delu došlo je do potpunog gubitka nerava na terenu. Glavni akteri bili su rođeni Riječanin Ivo Nakić i momak iz Beograda na “privremenom radu” u Splitu, Zoran Sretenović. Obe ekipe našle su se u gužvi na terenu, kasnije su se u direktnu tuču uključili i Grbović i Ivanović. Postoje mnoge legende kako je Grbović bacao po 4-5 igrača Jugoplastike što je, čini se, ipak malo preterano, iako je Grba važio za glavnog “tabadžiju” u Partizanu. Izveštaji sa meča govore i da je tadašnji potpredsednik Partizana, Dragan Kićanović udario sudiju Remsa iz Ljubljane. Meč je završen pobedom Jugoplastike.

Desni kroše Nakića pogađa Sretenovića

Desni kroše Nakića pogađa Sretenovića

“Tuča je nastala posle mog fauliranja Kukoča. On je zatražio objašnjenje, dotrčao je Divac da spreči eventualni konflikt, a na njega je nasrnuo Ivanović i krenule su nemile scene.” – Ivo Nakić.

Ali lakša kategorija uzvraća :)

Ali lakša kategorija uzvraća 🙂

U neizvesnom finalu još jedna maestralna partija Čuture koji je rešio finale za pobedu Cibone 82:80. Postigao je 23 poena, a pratili su ga D. Petrović i Cvjetičanin sa po 15 poena. Ono što je usledilo nakon finalnog meča bacilo je u senku sjajnu Čuturžeinu partiju. Ponovo su bekovi Jugoplastike u centru dešavanja. Padaju pravi bokserski krošei. Danko Cvjetičanin i Perasović su u prvom planu, posle se uključuju Sobin, Dražen i ostali.

Sretenović i Sunara

Sretenović i Sunara

Sretenović, Burić, Novosel, Čutura...umesto čestitki velika gužva i tuča

Sretenović, Burić, Novosel, Čutura…umesto čestitki velika gužva i tuča

Cvjetićanin udara Perasovića

Cvjetičanin udara Perasovića

Partizan je te godine stao na final four-u Evrolige, Ciboni je ostao samo Kup uz odlazak Petrovića na kraju sezone, a Jugoplastika je suvereno uzela prvenstvo i započela nezapamćenu dominaciju jugoslovenskom i evropskom košarkom.

Čutura -  svetla tačka i junak finala

Čutura – svetla tačka i junak finala

Trofej ide Ciboni

Trofej ide Ciboni – sve fotografije su iz čuvenog sportskog časopisa Tempo.

autor: Zlatko

Brkati velemajstor

Pojavom Nikole Plećaša, košarka u Zagrebu izlazi iz medijske zapostavljenosti, a momci iz Lokomotive (preteče budućeg dvostrukog evropskog prvaka, slavne Cibone) više nisu igrali u pozorišnoj atmosferi pred čašicom gledalaca koji bi svi stali u tri taksija. Blagajnici i redari bili su nepotrebno opterećenje za šuplju klupsku blagajnu. Svako van uskog i intimnog kruga ko bi zalutao u dvoranu na Trešnjevici, bio je dočekan poput čudaka koji ne zna šta će sa viškom vremena.

Od početka Plećaševe zvezdane ere, ta dvorana je postala stalno krcata, bez obzira sa kojim su se suparnikom “lokosi” sastali. Iako je mogla da primi jedva hiljadu duša, u nju bi se natrpalo dvostruko više. Zato ju je neki domišljati novinar nazvao “Kutija šibica”, i to joj je ime zauvek ostalo. Spas je pronađen u televiziji, tadašni predsednik kluba postao je i direktor TV Zagreb (Branko Lentić), pa je Lokomotiva postala jedan od najgledanijih klubova u Jugoslaviji.

Iz perioda bez brkova. (foto: Yugopapir)

Iz perioda bez brkova. (foto: Yugopapir)

Nikola Plećaš je svojim čudesnim umećem pretvorio košarkašku igru u pomodarstvo. Odjednom je u Zagrebu postalo “šik” i “in” biti viđen u “Kutiji šibica”. Stvorena je snažna navijačka družina koja je glasno i složno klicala od početka do kraja utakmice: “Heja, heja lokosi!” I još češće: “Sveti Nikola!”, u čast brkatog velemajstora, glavnog u stroju, duši i Bogu Lokomotivinih momaka. Plaćali su ga kao nijednog košarkaša u Jugoslaviji. Postao je ličnost koja gleda sa naslovnih stranica najtiražnijih revija, novinari su čekali u redu za razgovor s njim, pozivali ga u žirije za izbor lepotica, a najatraktivnije Zagrepčanke – filmske glumice, misice, manekenke, tv spikerke, stjuardese, balerine i estradne pevačice – nametale su mu se i nadmetale za njegovu naklonost.

Plećaš je 1967. godine potpisao za Lokomotivu. Ono što je prethodilo potpisu bio je niz poteza u okviru delikatne misije “preotimanja” Plećaša i Šolmana iz drugog zagrebačkog kluba,  Mladosti. Plećaša su uspeli da privole, ali je Šolman (iako je prethodno uslovio Lokomotivu da će preći samo u paketu sa Plećašem za istu platu) dobio mnogu veću ponudu od Jugoplastike i zavšio u Splitu. Revoltirana Mladost je iz osvete dala ispisnicu Šolmanu ali uz uslov da ne pređe u Lokomotivu. Kao odštetu za svog igrača dobila je dvadeset lopti od Jugoplastike! Plećašu je naravno nisu dali i kako su pravila tada zahtevala, ukoliko bivši klub ne pristane da igraču da ispisnicu, igrač pauzira bar godinu dana. Tako je Plećaš tek nakon deset meseci odigrao svoj prvi meč kada je Crvenoj Zvezdi u Zagrebu spakovao 26 poena u pobedi 106:96.

foto: Dnevnik košarkaša

foto: Dnevnik košarkaša

Plećaš je proveo 10 godina u Lokomotivi i do danas ostao najbolji ligaški strelac (računajući i novo doba Cibone) sa više od 5000 poena. Bio je najbolji strelac Prve savezne lige 1970. i 1975., a po jednodušnim ocenama novinara i trenera proglašen je za igrača godine 1971. Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 215 utakmica. Reprezentativnu karijeru završio je prerano, sa samo 27 godina. Naime, uoči OI u Montrealu 1976, izbačen je iz selekcije pod izgovorom da je na televiziji reklamirao čaj?! Govorilo se da bi Jugoslavija mogla biti diskvalifikovana sa igara zbog njegovog kršenja amaterskih načela. Više se nikada nije vratio u državni tim.

“Radilo se o poznatoj “aferi čaj”. Te sam godine snimio televizijsku reklamu za “frankov čaj”, što je ocijenjeno kao narušavanje načela amaterizma. Scenarij je napravio Mirko Novosel, koji je tada vodio reprezentaciju, a reklamu režirao Antun Vrdoljak. Uvjeren sam da je to bila njihova namještaljka i jedini način da me se makne iz reprezentacije. Ja tada nisam znao da je ondašnji predsjednik MOO Avery Brundage izdao proglas u kojem je blagonaklono govorio o vrhunskim sportašima koji reklamiraju proizvode zbog popravljanja materijalne situacije u sportu. Tako smo Rato Tvrdić (koji je snimio reklamu za čarape “sloboda”) i ja kažnjeni, nismo mogli na Olimpijske igre u Montreal. Da i ne spominjem bizarnu činjenicu da za tu reklamu, zbog koje sam kažnjen, nisam dobio ni dinara. Inače, umjesto mene je na Olimpijadu u Montrealu išao Žarko Varajić iz sarajevske Bosne. Zanimljivo je da je na Olimpijadu u Montreal tada otišao Andro Knego, iako je bio sa mnom u istoj reklami za čaj. “ (Nikola Plećaš – Blic, 2007).

Del Boy style :)

Del Boy style 🙂

Životna predstava Nikole Plećaša bila je finalna utakmica FIBA Kupa Koraća 1972, kada je Lokomotiva u revanšu finala ukrstila mačeve sa OKK Beogradom. U Beogradu su domaćini stekli vrednih +12 pred revanš u Zagrebu. Prvo poluvreme revanša Beograđani završavaju sa +8, a Plećaš sa četiri lične greške. Gosti su već slavili…ali onda se dogodilo košarkaško čudo dotle neviđeno u Zagrebu. Nikola Plećaš je zasukao brčine i upustio se u avanturu. Krenuo je sam protiv “plavih”, kao da na leđima ne nosi četiri lične. U furioznom tempu mrvio je zbunjene goste koji nisu verovali šta ih je snašlo. Nisu ni trepnuli, već je bilo serije od  21:1. Pogađao je odakle god bi uputio loptu, čak i sa sredine parketa! Mada su suparnici svesno išli na to da ga navuku na peti prekršaj – nisu uspeli. U drugom poluvremenu rezultat je bio nezamislivih 54:25 – ukupno 94:73, uz Plećaševih 40 poena. Konačnih devet koševa viška za Lokomotivu. Bio je to prvi od kasnijih brojnih evropskih trofeja jugoslovenske košarke i najbolje zagrebačke košarkaške ekipe.

originalslika_Studio-br-394-1971-Nikola-Plecas-70193901

Izvor: Pero Zlatar:  Plećaš Nikola, u knjizi – Made in Yugoslavia.

NBA All-Star zvezde u Jugoslaviji 1964. godine

NBA All Star selekcija je krajem maja i početkom juna 1964. godine gostovala u Jugoslaviji i odigrala četiri meča, dva u Beogradu i po jedan u Zagrebu, Karlovcu i Ljubljani. Tako su ljubitelji košarke videli uživo zvezde američkih timova o kojima su mogli da se informišu samo preko novinskih članaka. Legendarni Bob Cousy koji se povukao godinu dana ranije (1963), predvodi u ulozi kapitena zvezde kao što su Oscar Robertson (MVP NBA lige 1964), Jerry Lucas (rookie godine), Bob Pettit (prva petorka lige), Bill Russell (druga petorka) itd. Uputili su se na evropsku turneju koja je činila ukupno 21 utakmicu, a jedna od stanica bila je i Jugoslavija. Trener je bio ujedno i trener dominantnih Boston Celtics-a, Red Auerbach.

Prva utakmica je odigrana 29. 5. 1964: NBA selekcija – Reprezentacija Beograda (98:51). Utakmica se igrala na Tašmajdanu, a prisutno je bilo 8.500 gledalaca. Najefikasniji kod domaćina bio je Radivoj Korać sa 20 poena, a kod gostiju Oscar Robertson – 31 poen. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:

NBA Selekcija – Bill Russell 4, Bob Pettit 12, Oscar Robertson 31, Bob Cousy 6, Jerry Lucas 26, Tom Heinsohn 11, Tom Gola 8.

Reprezentacija Beograda – Slobodan Gordić 10, Radivoj Korać 20, Trajko Rajković 4, Miodrag Nikolić, Miloš Bojović 4, Vladimir Cvetković 4, Nemanja Đurić 9, Dragan Kovačić, Dragoslav Ražnatović, Dragutin Čermak, Tihomir Pavlović.

Korać vs. Bill Russell

Korać vs. Bill Russell. Ovde definitivno ne sluti na blokadu. 😉

Drugi meč je igran sutradan, 30. 5. 1964. godine, takođe na Tašmajdanu; gledalaca 5.000. Pobedu je opet odnela ekipa američkih zvezda, ovoga puta 100:52.  Najefikasniji kod domaće ekipe ponovo je bio Korać sa 16 poena, a kod gostiju Bob Cousy sa 25 poena. Kod domaće ekipe su bila dva nova imena u odnosu na prvi meč Josip Đerđa i Ratomir Vićentić. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:

Reprezentacija Beograda – Slobodan Gordić 4, Radivoj Korać 16, Nemanja Đurić 8, Miodrag Nikolić, Josip Đerđa 6, Dragan Kovačić 2, Miloš Bojović 2, Vladimir Cvetković 4, Ratomir Vićentić, Dragoslav Ražnatović 8, Dragutin Čermak 2, Tihomir Pavlović.

Selekcija NBA zvezda – Bob Pettit 19, Bob Cousy 25, Oscar Robertson 16, Tom Heinsohn 16, Jerry Lucas 22, K.C. Jones 2.

Trener američke selekcije na turneji, legendarni Red Auerbach, je godinama kasnije u jednom novinskom intervjuu govorio o Bilu Raselu kao o najboljem igraču koga je trenirao, a kao primer njegove superiornosti naveo je situaciju sa turneje u Jugoslaviji kada je Rasel po njegovim rečima čak osam puta blokirao najboljeg igrača Jugoslavije (misli na Koraća) koji je zatim zbog nervoze isključen.

Intervju Auerbach-a

Intervju Auerbach-a 1974.

Domaći izvori ne idu u prilog ovoj izjavi jer je po statistici Korać na prvom meču postigao 20, a na drugom 16 poena pre isključenja. Takođe, u sjajnom tekstu na ovu temu (crosarka.com) može se pronaći citat iz izveštaja Tanjuga koji kaže da je Korać zaista isključen tokom druge utakmice (prigovor sudijama), ali da na tom meču Russell nije nastupio zbog povrede što se vidi i u zvaničnoj statistici.

Sledeće utakmice NBA selekcija je igrala u Zagrebu i Karlovcu. Dana 1. 6. 1964 u Zagrebu, na Šalati, pred 7.000 gledalaca odigran je meč između NBA selekcije i reprezentacije Hrvatske koju su pojačali srpski košarkaši na služenju vojnog roka u Karlovcu, sjajni all-around Nemanja Đurić kao i Dragan Kovačić. Utakmica je završena rezultatom 93:71 u korist NBA zvezda. Najefikasniji kod domaćina sa 16 poena je bio sjajni Josip “Pino” Đerđa koji se na turneji ukupno istakao kao najbolji igrač domaćih odabranih ekipa za koje je nastupao u tri meča, dok je kod gostiju Oscar Robertson ubacio 24 poena. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:

Reprezentacija Hrvatske: Boris Lalić 4, Slobodan Kolaković 2, Marko Ostarčević 2, Dragan Kovačić 11, Boris Križan 2, Željko Troskot 10, Josip Đerđa 16, Nemanja Đurić 12, Živko Kasun 8, Petar Skansi 4, Matan Rimac, Mirko Novosel.

Selekcija NBA: Bob Pettit 21, Bob Cousy 6, Tom Heinsohn 23, Oscar Robertson 24, Jerry Lucas 18, K.C. Jones 1, Tom Gola.

Sjajni Pino Giergia dao je sve da namuči NBA asove.

Sjajni Pino Giergia dao je sve da namuči NBA asove. (foto: Radiša Mladenović)

Naredna utakmica je odigrana 2. 6. 1964. godine u Karlovcu na popularnom Šancu pred 4500 posetilaca. I ovu utakmicu čak i lakše nego prvu dobila je NBA selekcija sa 110:65. Najefikasniji kod domaće ekipe je bio Đerđa sa 20 poena, a kod gostiju Tom Heinsohn sa 26 poena. Kod domaćina je bilo novih igrača Stjepan Ledić, Zlatko Kiseljak.

Timovi su nastupali u sledećim sastavima:

Selekcija NBA – Oscar Robertson 14, Bob Cousy 16, Bill Russell 10, Jerry Lucas 16, Bob Pettit 18, Tom Heinsohn 26, K.C. Jones 10, Tom Gola.

Reprezentacija Hrvatske – Josip Đerđa 20, Nemanja Đurić 13, Dragan Kovačić 8, Živko Kasun 3, Boris Križan 13, Slobodan Kolaković 2, Marko Ostarčević 4, Petar Skansi 2, Željko Troskot, Stjepan Ledić, Mirko Novosel, Zlatko Kiseljak. Trener: Berislav Radišić.

Susret na Šalati se igrao na parketu koji je prebačen iz Ljubljane iz hale Tivoli i montiran na rukometni teren, dok se u Karlovcu na Šancu igralo na betonu.

Foto-galerija sa meča u Karlovcu. Autor fotografija Radiša Mladenović:

đerđa karlovac

Pino protiv Oskara

đekile

Duel Đerđa – Cousy

karlovac

Fantastičan ambijent u Šancu

hrvatska

Slobodan Kolaković, Željko Troskot, Dragan Kovačić, Živko Kasun, Josip Đerđa

usa

Bob Cousy, Tom Heinsohn, Bob Pettit, Oscar Robertson, Jerry Lucas

autor originalnog teksta: Žarko Dapčević

edit: Zlatko

Kratak vodič kroz haos u evropskoj košarci

Evo nešto na brzinu za slabije upućene. (Ne baš) kratka istorija haosa u evropskoj košarci:

1. FIBA od kraja 60-ih vodi oganizaciju svih klupskih takmičenja (Kup šampiona (Evroliga), Kup kupova, Kup koraća), ali vodi ih zadrto, odoleva pritiscima o menjanju pravila u cilju povećanja atraktivnosti košarke, marketing loš, a zarada za klubove još lošija. Pozicija koju je Bora Stanković zauzimao automatski govori da je i on jedan od odgovornih za ispuštanje klubova koje se desilo…

2. Godine 1991 formira se ULEB (unija evropskih košarkaških liga) koji u početku čine, kako u opisu kaže “tri najjače evropske lige” (španska, francuska, italijanska). See what I did there? Ne bih opet da pominjem, ali moram – zna se koja je liga do te ’91 bila najjača u Evropi. Neminovno je da se sa državom raspala i jugoslovenska košarka. Ta liga teško da bi pristupila ULEB-u. Dakle, iskoristili su šansu, klubovi i države koje je jugoslovenska košarka terorisala pobedama decenijama i kreću u napad na FIBA. Vremenom se ULEB-u priključila i grčka liga, kao i još neke, po kvalitetu očajne zapadno-evropske lige.

3. Dana 09.06.2000. u gradiću južno od Barselone, ULEB se sastaje sa vodećim evropskim klubovima i pada dogovor o izlasku klubova iz FIBA priče i formiranju zasebne Evrolige pod vođstvom ULEB-a. Od najvećih klubova, Panatinaikos i Makabi ostali su u paralelnoj Supro ligi koju FIBA  organizuje nadajući se uzaludno i ne prihvatajući poraz. U toj ligi nastupio je i Partizan, ali je ona trajala samo godinu dana. Naravno, tada su klubovima obećane mnoge stvari od kojih su dan danas samo neke ispunjene. One najvažnije, finansijske, nikako nisu, jer današnja Euroleague donosi mizerne nagrade za klubove učesnike. Ali, velikim klubovima koji nemaju problem finansiranja nije teško da pređu preko toga i malog novca od TV prava.

Sve je to za dobrobit košarke...

Sve je to za dobrobit košarke…

4. Nakon formiranja nove Evrolige pod protektoratom ULEB-a, dolazi do obećanih promena u pravilima. Pre svega ovde mislim na približavanje evropske košarke NBA-u. Recimo, napad više ne traje 30, već 24 sekunde, pravilo sudijskog podbacivanja umesto strelice. Ovo naravno sa sobom povlači nova potezanja čija će pravila da prevladaju, na kraju dolazi do konsenzusa barem oko osnovnih pravila o trajanju napada itd. Sve ovo traje i do danas kada sudije koje tako reći sede na dve stolice, moraju drugačije da rade posao kada sude Evroligu, a drugačije na FIBA Evropskom prvenstvu.

5. Vrh ULEB-a koncentrisan je u Španiji. Prvi čovek ULEB-a je istovremeno i prvi čovek španske ACB (Endesa) lige – Eduardo Portela.

6. Euroleague vremenom postaje privatna kompanija i već godinama nije pod kontrolom ULEB-a. ULEB više niti organizuje Euroleague niti se pita mnogo prilikom donošenja odluka. Prvi čovek Euroleague Žordi Bertomeu (neki kažu evropski Štern) je glavna figura i on ima prevlast čak i nad najvećim evropskim klubovima. Vrh Euroleague čini Euroleague Executive Committee (Bertomeu i ostali šefovi), zatim ispod njih sledi Euroleague General Assembly koji se sastoji od prvog čoveka ULEB-a, vodećih ljudi najjačih liga i velikih klubova i sve što oni imaju jeste pravo glasa na odluke koje donosi Euroleague. Tako da, Bertomeu zaista može da u budućnosti potpuno zatvori pristup klubovima sa manjim budžetom jer mu se može.

Bertomeu i Portela

Bertomeu i Portela

7. ABA liga 99% neće biti ugašena i nastaviće se, a sve će se znati krajem leta. Osnovni razlog zbog kojeg se neće raspasti jeste taj što je klubovi podržavaju. ABA liga je član ULEB-a, FIBA ako neće ne mora da je prizna, to će stvoriti probleme ali ti problemi nisu nerešivi.

8. Ex-yu košarkaški savezi pokušavaju da balansiraju između podrške FIBA i ABA ligi. Ako uzmemo da je ABA liga nešto poput Euroleague u malom, dakle privatna liga koja već godinama nije pitala saveze ni za šta, jasno je šta savezi traže i oko toga će se pregovarati. Savezi će tražiti svoje ljude unutra prilikom donošenja važnih odluka i takođe kontrolu nad protokom finansija unutar lige. Takođe, savezi ne mogu protiv volje klubova koji su ZA ligu, tako da oni sigurno ne mogu da ih spreče. Srpski savez npr. nema kontrolu ni nad domaćom ligom, a ne regionalnom.

9. Nakon što je ULEB “ukrao” Evroligu od FIBE, već se dešavala situacija sa sudijama koja se u poslednje vreme spominje u kontekstu ABA lige. FIBA je 2002. godine otvoreno pretila da će zabraniti sudijama da sude ULEB takmičenja i na kraju su se dogovorili. Spominjana je i priča o zabrani reprezentacijama i toga je već bilo, to su male pretnje da bi se dobio upper hand prilikom pregovora.

10. Minimalne su šanse da zaživi večito pominjana ideja FIBA da ponovo organizuje takmičenje koje bi bilo pandam Evroligi.  Jedna stvar mora biti jasna. Nema šanse da bilo koji od najjačih evropskih klubova napusti Evroligu. FIBA svoje male šanse može da traži sa turskim klubovima jer je predsednik FIBA Europe g-din Turgaj Demirel, istovremeno predsednik turskog saveza i čovek koji je podigao košarku u Turskoj na današnji nivo. Međutim, iako sve to zvuči obećavajuće za FIBA, činjenica je da je glavni sponzor Evrolige  turska kompanija (Turkish Airlines) koja definitivno ne bi bacala milione i mirno gledala domaće klubove kako prelaze u novo takmičenje. Panatinaikos je godinama pokazivao izrazito nezadovoljstvo niskom količinom novca od TV prava koju Evroliga isplaćuje ali šanse su minimalne da će oni biti crne ovce koje će otići. CSKA, Makabi…teško. Zapadno-evropske ekipe ne treba ni uzimati u obzir.

autor: Zlatko.