Više boksa nego košarke – Kup Jugoslavije u Rijeci 1988.

Sredinom osamdesetih jugoslovenska klupska košarka uspostavlja prvi talas svoje dominacije u Evropi kada Cibona osvaja dve titule prvaka starog kontinenta ’85 i ’86. Domaća liga je sve jača. Tada se javlja situacija u kojoj je po mnogima lakše biti šampion u Evropi (Kupu Šampiona) nego u Jugoslaviji. Da stvari po Cibose budu još gore, u isto vreme stasava supertalentovana generacija igrača Jugoplastike i Partizana koja polako preuzima primat i formira sopstveno veliko rivalstvo ozbiljno ugrožavajući dominantne Zagrepčane. U sezoni 86/87 “Partizanove bebe” vraćaju pehar državnog prvaka u Beograd.

Sledeće sezone tri kluba zauzimaju čelne pozicije u ligi, Partizan odlično igra u Evropi, Jugoplastika suvereno drži prvo mesto na tabeli, a Cibona sve to dobro prati, okosnica ekipe je i dalje na okupu, iako je već praktično jasno da Dražen Petrović igra svoju poslednju godinu u timu.

Kup Jugoslavije, takmičenje koje dolazi pred završnicu prvenstva i Evrolige, predstavljao je sjajnu šansu da tri od najjačih pet ekipa u Evropi “opipaju puls” jedna drugoj. Ono po čemu će završnica Kupa Jugoslavije u Rijeci februara 1988. godine ostati upamćena jesu opšte tuče na terenu tokom polufinalne, kao i nakon finalne utakmice.

Kup se uvek igrao za čast i prestiž, često na ivici regularnosti, a sve tenzije iz prethodnih okršaja prete da kulminiraju baš tamo – na neutralnom terenu.

Cibona je u polufinalu savladala Rabotnički, uz sjajnu partiju Zorana Čuture. Drugi polufinalni par: Jugoplastika – Partizan. “Crno-beli”i su odigrali sjajno prvo poluvreme, ali Jugoplastika se nije predavala i uspela je da preokrene. U drugom delu došlo je do potpunog gubitka nerava na terenu. Glavni akteri bili su rođeni Riječanin Ivo Nakić i momak iz Beograda na “privremenom radu” u Splitu, Zoran Sretenović. Obe ekipe našle su se u gužvi na terenu, kasnije su se u direktnu tuču uključili i Grbović i Ivanović. Postoje mnoge legende kako je Grbović bacao po 4-5 igrača Jugoplastike što je, čini se, ipak malo preterano, iako je Grba važio za glavnog “tabadžiju” u Partizanu. Izveštaji sa meča govore i da je tadašnji potpredsednik Partizana, Dragan Kićanović udario sudiju Remsa iz Ljubljane. Meč je završen pobedom Jugoplastike.

Desni kroše Nakića pogađa Sretenovića

Desni kroše Nakića pogađa Sretenovića

“Tuča je nastala posle mog fauliranja Kukoča. On je zatražio objašnjenje, dotrčao je Divac da spreči eventualni konflikt, a na njega je nasrnuo Ivanović i krenule su nemile scene.” – Ivo Nakić.

Ali lakša kategorija uzvraća :)

Ali lakša kategorija uzvraća 🙂

U neizvesnom finalu još jedna maestralna partija Čuture koji je rešio finale za pobedu Cibone 82:80. Postigao je 23 poena, a pratili su ga D. Petrović i Cvjetičanin sa po 15 poena. Ono što je usledilo nakon finalnog meča bacilo je u senku sjajnu Čuturžeinu partiju. Ponovo su bekovi Jugoplastike u centru dešavanja. Padaju pravi bokserski krošei. Danko Cvjetičanin i Perasović su u prvom planu, posle se uključuju Sobin, Dražen i ostali.

Sretenović i Sunara

Sretenović i Sunara

Sretenović, Burić, Novosel, Čutura...umesto čestitki velika gužva i tuča

Sretenović, Burić, Novosel, Čutura…umesto čestitki velika gužva i tuča

Cvjetićanin udara Perasovića

Cvjetičanin udara Perasovića

Partizan je te godine stao na final four-u Evrolige, Ciboni je ostao samo Kup uz odlazak Petrovića na kraju sezone, a Jugoplastika je suvereno uzela prvenstvo i započela nezapamćenu dominaciju jugoslovenskom i evropskom košarkom.

Čutura -  svetla tačka i junak finala

Čutura – svetla tačka i junak finala

Trofej ide Ciboni

Trofej ide Ciboni – sve fotografije su iz čuvenog sportskog časopisa Tempo.

autor: Zlatko

Brkati velemajstor

Pojavom Nikole Plećaša, košarka u Zagrebu izlazi iz medijske zapostavljenosti, a momci iz Lokomotive (preteče budućeg dvostrukog evropskog prvaka, slavne Cibone) više nisu igrali u pozorišnoj atmosferi pred čašicom gledalaca koji bi svi stali u tri taksija. Blagajnici i redari bili su nepotrebno opterećenje za šuplju klupsku blagajnu. Svako van uskog i intimnog kruga ko bi zalutao u dvoranu na Trešnjevici, bio je dočekan poput čudaka koji ne zna šta će sa viškom vremena.

Od početka Plećaševe zvezdane ere, ta dvorana je postala stalno krcata, bez obzira sa kojim su se suparnikom “lokosi” sastali. Iako je mogla da primi jedva hiljadu duša, u nju bi se natrpalo dvostruko više. Zato ju je neki domišljati novinar nazvao “Kutija šibica”, i to joj je ime zauvek ostalo. Spas je pronađen u televiziji, tadašni predsednik kluba postao je i direktor TV Zagreb (Branko Lentić), pa je Lokomotiva postala jedan od najgledanijih klubova u Jugoslaviji.

Iz perioda bez brkova. (foto: Yugopapir)

Iz perioda bez brkova. (foto: Yugopapir)

Nikola Plećaš je svojim čudesnim umećem pretvorio košarkašku igru u pomodarstvo. Odjednom je u Zagrebu postalo “šik” i “in” biti viđen u “Kutiji šibica”. Stvorena je snažna navijačka družina koja je glasno i složno klicala od početka do kraja utakmice: “Heja, heja lokosi!” I još češće: “Sveti Nikola!”, u čast brkatog velemajstora, glavnog u stroju, duši i Bogu Lokomotivinih momaka. Plaćali su ga kao nijednog košarkaša u Jugoslaviji. Postao je ličnost koja gleda sa naslovnih stranica najtiražnijih revija, novinari su čekali u redu za razgovor s njim, pozivali ga u žirije za izbor lepotica, a najatraktivnije Zagrepčanke – filmske glumice, misice, manekenke, tv spikerke, stjuardese, balerine i estradne pevačice – nametale su mu se i nadmetale za njegovu naklonost.

Plećaš je 1967. godine potpisao za Lokomotivu. Ono što je prethodilo potpisu bio je niz poteza u okviru delikatne misije “preotimanja” Plećaša i Šolmana iz drugog zagrebačkog kluba,  Mladosti. Plećaša su uspeli da privole, ali je Šolman (iako je prethodno uslovio Lokomotivu da će preći samo u paketu sa Plećašem za istu platu) dobio mnogu veću ponudu od Jugoplastike i zavšio u Splitu. Revoltirana Mladost je iz osvete dala ispisnicu Šolmanu ali uz uslov da ne pređe u Lokomotivu. Kao odštetu za svog igrača dobila je dvadeset lopti od Jugoplastike! Plećašu je naravno nisu dali i kako su pravila tada zahtevala, ukoliko bivši klub ne pristane da igraču da ispisnicu, igrač pauzira bar godinu dana. Tako je Plećaš tek nakon deset meseci odigrao svoj prvi meč kada je Crvenoj Zvezdi u Zagrebu spakovao 26 poena u pobedi 106:96.

foto: Dnevnik košarkaša

foto: Dnevnik košarkaša

Plećaš je proveo 10 godina u Lokomotivi i do danas ostao najbolji ligaški strelac (računajući i novo doba Cibone) sa više od 5000 poena. Bio je najbolji strelac Prve savezne lige 1970. i 1975., a po jednodušnim ocenama novinara i trenera proglašen je za igrača godine 1971. Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 215 utakmica. Reprezentativnu karijeru završio je prerano, sa samo 27 godina. Naime, uoči OI u Montrealu 1976, izbačen je iz selekcije pod izgovorom da je na televiziji reklamirao čaj?! Govorilo se da bi Jugoslavija mogla biti diskvalifikovana sa igara zbog njegovog kršenja amaterskih načela. Više se nikada nije vratio u državni tim.

“Radilo se o poznatoj “aferi čaj”. Te sam godine snimio televizijsku reklamu za “frankov čaj”, što je ocijenjeno kao narušavanje načela amaterizma. Scenarij je napravio Mirko Novosel, koji je tada vodio reprezentaciju, a reklamu režirao Antun Vrdoljak. Uvjeren sam da je to bila njihova namještaljka i jedini način da me se makne iz reprezentacije. Ja tada nisam znao da je ondašnji predsjednik MOO Avery Brundage izdao proglas u kojem je blagonaklono govorio o vrhunskim sportašima koji reklamiraju proizvode zbog popravljanja materijalne situacije u sportu. Tako smo Rato Tvrdić (koji je snimio reklamu za čarape “sloboda”) i ja kažnjeni, nismo mogli na Olimpijske igre u Montreal. Da i ne spominjem bizarnu činjenicu da za tu reklamu, zbog koje sam kažnjen, nisam dobio ni dinara. Inače, umjesto mene je na Olimpijadu u Montrealu išao Žarko Varajić iz sarajevske Bosne. Zanimljivo je da je na Olimpijadu u Montreal tada otišao Andro Knego, iako je bio sa mnom u istoj reklami za čaj. “ (Nikola Plećaš – Blic, 2007).

Del Boy style :)

Del Boy style 🙂

Životna predstava Nikole Plećaša bila je finalna utakmica FIBA Kupa Koraća 1972, kada je Lokomotiva u revanšu finala ukrstila mačeve sa OKK Beogradom. U Beogradu su domaćini stekli vrednih +12 pred revanš u Zagrebu. Prvo poluvreme revanša Beograđani završavaju sa +8, a Plećaš sa četiri lične greške. Gosti su već slavili…ali onda se dogodilo košarkaško čudo dotle neviđeno u Zagrebu. Nikola Plećaš je zasukao brčine i upustio se u avanturu. Krenuo je sam protiv “plavih”, kao da na leđima ne nosi četiri lične. U furioznom tempu mrvio je zbunjene goste koji nisu verovali šta ih je snašlo. Nisu ni trepnuli, već je bilo serije od  21:1. Pogađao je odakle god bi uputio loptu, čak i sa sredine parketa! Mada su suparnici svesno išli na to da ga navuku na peti prekršaj – nisu uspeli. U drugom poluvremenu rezultat je bio nezamislivih 54:25 – ukupno 94:73, uz Plećaševih 40 poena. Konačnih devet koševa viška za Lokomotivu. Bio je to prvi od kasnijih brojnih evropskih trofeja jugoslovenske košarke i najbolje zagrebačke košarkaške ekipe.

originalslika_Studio-br-394-1971-Nikola-Plecas-70193901

Izvor: Pero Zlatar:  Plećaš Nikola, u knjizi – Made in Yugoslavia.

Cibona – 30 godina od osvajanja prvog Kupa šampiona

Dana 4. maja 1984. godine, u 15 sati i 43 minuta (nije šala, ovo je tačna informacija 🙂 ), Dražen Petrović je u Zagrebu potpisao ugovor sa Cibonom. Miho Nakić je te godine doneo titulu Ciboni u majstorici sa Zvezdom, košem u poslednjim sekundama i pohod na evropski tron mogao je da počne. Na čelu Cibone Mirko Novosel, na klupi Željko Pavličević. Na terenu strašan tim. Ne samo da su to uspeli već prve godine sa Draženom, nego su isto ponovili i sledeće. Ove godine navršava se 30 godina od prve titule u Kupu šampiona zagrepčana i tim povodom sumiramo dva velika finala, ’85 protiv Reala u Atini i ’86 protiv Žalgirisa u Budimpešti. Posebno ističem i učinak igrača oko Dražena, jer Cibona nije bila one-man tim.

Atina 1985.  Cibona – Real: 87:78

mihovil nakic yugopapir

Osam blokada – lagano!

Cibona je te sezone pre finala već dobila Real u dva navrata, oba puta dosta tesno, pa je dodatna otežavajuća okolnost bila neophodnost da se tako snažan tim pobedi tri puta u jednoj godini. Jer, Real je bio apsolutno dominantan, oni ukupno te sezone, pored dva poraza od Cibosa, pred finale imaju samo još dva poraza u čitavoj sezoni. Kako u to vreme nije bilo ni približno rotacija kao danas, Cibona je praktično čitavu utakmicu odigrala sa 5 igrača. A. Petrović, D. Petrović, Čutura, Nakić i Knego. Meč je sjajno otvorio Aleksandar Petrović sa dve trojke, Dražen je dobro čuvan u prvih desetak minuta. Aci petroviću u napadu se priključuje Andro “skini džemper” Knego koji kapitenski završava nekoliko situacija pod košem. Real je bio strašno snažan pod obručem, sa amerikancem Robinsonom i Fernandom Martinom. Pored njih, bio je tu i drugi amerikanac Brian Jackson kao i te sezone sjajni Iturriaga. Martin je brzo ušao u problem sa faulovima, morao na klupu i sakupio je samo 19 minuta na parketu pre nego što je zaradio petu ličnu grešku. U prvom poluvremenu za Cibonu blistao je sigurni Čutura koji je na ovoj utakmici šutirao 7/7, pogađao je u nekoliko najvažnijih napada kada se lomila utakmica. Dražen je naravno bio ubedljivo najefikasniji, utakmicu je završio sa 36 poena. Šta mislite koliko od toga trojki? Nula. Lagano se iz snimka utakmice može napraviti kompilacija od preko deset surovih egzekucija gde Dražen probija prvu liniju odbrane, zastaje na poludistanci ili oko rekteta, zatim fintom šuta izbacuje 1-3 igrača Reala i završava sigurnim košem od tablu! Bilo je i promašaja, posebno u prvom delu gde su ga kako-tako solidno čuvali. Ali je zato sa linije penala bio neumoljiv – 14/14. I za kraj, ali nikako manje važan jeste doprinos Mihovila Nakića, igrača koji će se ispostaviti za “ključ” i sledeće godine u finalu. Zalepio je OSAM blokada igračima Reala i na to dodao 11 skokova i 3 ukradene lopte! Lako je odna objasniti kako je moćni Real možda i prvi put te sezone ostao na ispod 80 poena. Razigrao se u finišu ponovo i “Aca Trica”. Ogromno slavlje na kraju, Dražen je kao “šlag na tortu” isključen zbog pet penala u poslednjem minutu kada dobija ovacije publike. On je prvi evropski igrač, a Cibona je najjača u Evropi!

drazen-04

Potvrda ko je prvi igrač Evrope.

Budimpešta 1986. Cibona – Žalgiris 94:82

Sabs Nakic knock

Ključni trenutak

Protivnik je Žalgiris sa superzvezdom Sabonisom. Pored njega Homičius, Jovajša, Kurtinaitis. Cibona je za razliku od prošle sezone ostala bez Ace Petrovića koji je bio u JNA i Knega koji je otišao u Španiju da zaradi nešto novca. Međutim, timu je priključen veliki majstor Danko Cvjetićanin. Nekoliko dana pred veliko finale odjekuje vest da Dražen Petrović ima zdravstvenih problema, tačnije akutni bronhitis. Naravno, igrao je Dražen, a kako i ne bi…takav fajter! Sabonis odlično otvara utakmicu i postiže prvih 7 poena za Žalgiris. Čuvao ga je mladi Arapović, koliko je mogao, brzo je ušao u problem sa faulovima. Sabonisa prati samo iskusni Jovaiša. Kurtinaitis i Homičius odigrali su ispod proseka čitav meč. Dražen je dobro čuvan i svoje prve poene postiže tek nakon desetak minuta. Nije uzimao mnogo šuteva, prirodno, zbog fizičkog stanja u kome se nalazio kao i zbog agresivne odbrane. ali zato su ulogu prvih strelaca preuzeli drugi. Sve je svojom igrom iznenadio Sven Ušić. Odlično je koristio prostor i bio nepogrešiv sa penala čitav meč 14/14. Udarna igla Cibone u napadu na ovom meču  bio je ipak sjajni Danko Cvjetićanin. Čovek koji kada je u zoni, košarku pretvara u umetnost. Njegovi drublinzi i tehnika šuta su pravo uživanje. Samo na ovom meču je 2 ili 3 puta upešno izveo čuveni dribling sa promenom ruke koji je Bodiroga od njega učio, a kasnije ga i popularizovao. Prvi prelomni trenuci dešavaju se pri rezultatu 28:28 kada Dražen u ranom napadu pogađa svoju prvu trojku i primorava trenera Žalgirisa da zatraži time-out. Zatim, u sledećem napadu Sabonis igra protiv Vukićevića, a zatim iz drugog plana dobija strašnu rampu od pogodite koga – Nakića! Sabonis pokazuje prve znake nervoze. U tim momentima Cibona pravi osetniju razliku od desetak poena, a Sabonis do poluvremena još stiže da po licu udari Cvjetićanina. Nakon izlaska Arapovića, Čutura dobija minutažu i naravno sjajno je odrađuje. Cibona dobrim delom tada igra bez klasičnog visokog centra. Direktan čuvar Sabonisa sada je Miho Nakić. On prvo u čistoj kontri udara rampu Jovaiši, a zatim nakon postignutog koša hvata loptu i baca je u stranu i time dodatno iritira već nervoznog litvanskog diva. Žalgiris nije dozvoljavao Ciboni da se odlepi, pre svega poenima Sabonisa koji je nezaustavljiv sa 27 poena. Pri rezultatu 68:61, Nakić blokira Krapikasa koji ga u kontri grubo faulira. Sudija svira nameran faul, a Nakić laktom odguruje Krapikasa koji mu se uneo u lice. Među gomilom igrača koji pritrčavaju, prvi je Sabonis koji na"Gospođo, napustite objekat!" šok svih prisutnih knockdown-om šalje Nakića na pod. “Prgavi…nesportski…košarkaš…Sabonis” izgovorio je tada ako se ne varam legendarni komentator  TV Zagreba Boris Mutić. Isključenje! Od tog momenta je verovatno svima već bilo jasno da je utakmica – iako daleko od kraja jer je ostalo desetak minuta – već rešena. Nakon par sjajnih koševa Cvjetićanina (24 poena) i Čuture, Boris Mutić na skoro puna 4 minuta pre kraja, pri vođstvu Cibone od 10-15 razlike izgovara – sada je gotovo! Komentator nije jedini koji iznenađujuće rano slavi, čine to i sami igrači na terenu, Dražen veselo poskakujući slavi svoj koš (22 poena). Jugoslavija je sledeće godine za minut izgubila vođstvo od +9. Ali tada je na terenu bio Sabonis. Sada nije, i Žalgiris je ostao u potpunom raspadu. Revijalno do kraja i veliko slavlje. Cibona je odbranila titulu prvaka Evrope!

Heja, heja Cibosi!

Heja, heja Cibosi!

autor – Zlatko