Više boksa nego košarke – Kup Jugoslavije u Rijeci 1988.

Sredinom osamdesetih jugoslovenska klupska košarka uspostavlja prvi talas svoje dominacije u Evropi kada Cibona osvaja dve titule prvaka starog kontinenta ’85 i ’86. Domaća liga je sve jača. Tada se javlja situacija u kojoj je po mnogima lakše biti šampion u Evropi (Kupu Šampiona) nego u Jugoslaviji. Da stvari po Cibose budu još gore, u isto vreme stasava supertalentovana generacija igrača Jugoplastike i Partizana koja polako preuzima primat i formira sopstveno veliko rivalstvo ozbiljno ugrožavajući dominantne Zagrepčane. U sezoni 86/87 “Partizanove bebe” vraćaju pehar državnog prvaka u Beograd.

Sledeće sezone tri kluba zauzimaju čelne pozicije u ligi, Partizan odlično igra u Evropi, Jugoplastika suvereno drži prvo mesto na tabeli, a Cibona sve to dobro prati, okosnica ekipe je i dalje na okupu, iako je već praktično jasno da Dražen Petrović igra svoju poslednju godinu u timu.

Kup Jugoslavije, takmičenje koje dolazi pred završnicu prvenstva i Evrolige, predstavljao je sjajnu šansu da tri od najjačih pet ekipa u Evropi “opipaju puls” jedna drugoj. Ono po čemu će završnica Kupa Jugoslavije u Rijeci februara 1988. godine ostati upamćena jesu opšte tuče na terenu tokom polufinalne, kao i nakon finalne utakmice.

Kup se uvek igrao za čast i prestiž, često na ivici regularnosti, a sve tenzije iz prethodnih okršaja prete da kulminiraju baš tamo – na neutralnom terenu.

Cibona je u polufinalu savladala Rabotnički, uz sjajnu partiju Zorana Čuture. Drugi polufinalni par: Jugoplastika – Partizan. “Crno-beli”i su odigrali sjajno prvo poluvreme, ali Jugoplastika se nije predavala i uspela je da preokrene. U drugom delu došlo je do potpunog gubitka nerava na terenu. Glavni akteri bili su rođeni Riječanin Ivo Nakić i momak iz Beograda na “privremenom radu” u Splitu, Zoran Sretenović. Obe ekipe našle su se u gužvi na terenu, kasnije su se u direktnu tuču uključili i Grbović i Ivanović. Postoje mnoge legende kako je Grbović bacao po 4-5 igrača Jugoplastike što je, čini se, ipak malo preterano, iako je Grba važio za glavnog “tabadžiju” u Partizanu. Izveštaji sa meča govore i da je tadašnji potpredsednik Partizana, Dragan Kićanović udario sudiju Remsa iz Ljubljane. Meč je završen pobedom Jugoplastike.

Desni kroše Nakića pogađa Sretenovića

Desni kroše Nakića pogađa Sretenovića

“Tuča je nastala posle mog fauliranja Kukoča. On je zatražio objašnjenje, dotrčao je Divac da spreči eventualni konflikt, a na njega je nasrnuo Ivanović i krenule su nemile scene.” – Ivo Nakić.

Ali lakša kategorija uzvraća :)

Ali lakša kategorija uzvraća 🙂

U neizvesnom finalu još jedna maestralna partija Čuture koji je rešio finale za pobedu Cibone 82:80. Postigao je 23 poena, a pratili su ga D. Petrović i Cvjetičanin sa po 15 poena. Ono što je usledilo nakon finalnog meča bacilo je u senku sjajnu Čuturžeinu partiju. Ponovo su bekovi Jugoplastike u centru dešavanja. Padaju pravi bokserski krošei. Danko Cvjetičanin i Perasović su u prvom planu, posle se uključuju Sobin, Dražen i ostali.

Sretenović i Sunara

Sretenović i Sunara

Sretenović, Burić, Novosel, Čutura...umesto čestitki velika gužva i tuča

Sretenović, Burić, Novosel, Čutura…umesto čestitki velika gužva i tuča

Cvjetićanin udara Perasovića

Cvjetičanin udara Perasovića

Partizan je te godine stao na final four-u Evrolige, Ciboni je ostao samo Kup uz odlazak Petrovića na kraju sezone, a Jugoplastika je suvereno uzela prvenstvo i započela nezapamćenu dominaciju jugoslovenskom i evropskom košarkom.

Čutura -  svetla tačka i junak finala

Čutura – svetla tačka i junak finala

Trofej ide Ciboni

Trofej ide Ciboni – sve fotografije su iz čuvenog sportskog časopisa Tempo.

autor: Zlatko

Najsjajniji reprezentativni turniri – 3. Zagreb 1989

Krešo Ćosić 1986. uvodi u seniorsku reprezentaciju, kao velike talente, najpre Divca, a zatim godinu dana kasnije i Paspalja, Kukoča i Rađu. Na Olimpijskim igrama u Seulu 1988. godine, ova generacija predvođena Draženom Petrovićem stiže do svog prvog finala. Sovjeti sa Marčuljonisom, Sabonisom i odlazećim dugogodišnjim selektorom pukovnikom Gomeljskim, ipak su bili prejaki. Pobeđeni su ubedljivo u grupi, ali je u finalu ipak nedostajalo malo više iskustva, debitant na mestu selektora Dušan Ivković  je bio zadovoljan učinjenim uz poruku da jedva čeka sledeći košarkaški klasik između dva rivala sledećeg leta u Zagrebu.

logo zagreb 89

Došao je red da jugoslovenska publika ponovo, nakon Ljubljane 1970. i Beograda 1975. vidi na delu magiju svojih košarkaša. Ekipa koju je za ovaj šampionat selektirao Ivković izgledala je moćnije nego ikad. Moglo se tu naći još dosta imena, neki su možda i nepravedno izostavljeni…uostalom, kad bi se mogla se sastaviti B reprezentacija te godine, ta ekipa bi stigla možda i do polufinala, ali o tome nekom drugom prilikom. Dražen Petrović, kapiten reprezentacije, predvodi ekipu i vraća se pred zagrebačku publiku nakon svoje prve inostrane sezone, gde je sa Realom osvojio Kup pobednika kupova, postigavši neverovatnih 62 poena u finalu. Drugi evropski trofej, Kup Koraća, te godine sa Partizanom osvajaju Vlade Divac, Žarko Paspalj i mlađani supertalenat Predrag Danilović – veliki radnik na terenu zekakoji tek treba da se razvije u velikog poentera. Divac i Paspalj nekoliko nedelja pred početak prvenstva potpisuju ugovore sa menadžerskom agencijom koja posluje sa NBA ligom, što je značilo skoro siguran odlazak prvih jugoslovenskih igrača u NBA. Pogodite u čijim rukama je te godine najveći i navažniji od tri evropska klupska trofeja, Kup Šampiona (danas Evroliga)? Toni Kukoč i Dino Rađa osvajaju sa Jugoplastikom prvu tiulu prvaka Evrope u istoriji kluba kao i domaću ligu (u finalu savladan Partizan), koja je u to vreme bila takmičenje u rangu gore pomenutog Kupa Šampiona. Rađa je MVP final-foura Evrolige. Mesto startnog plejmejkera reprezentacije zauzima Jurij Zdovc, jedan od najboljih odbrambenih igrača u Evropi, član ljubljanske Olimpije. Svoje mesto među 12 izabranih zaslužio je i plejmejker Crvene Zvezde, sjajni Zoran Radović, takođe veliki radnik, specijalista za odbranu i čuvanje najboljih bekova. Centarsku liniju dopunjavao je “drniški orao” Stojko Vranković. Pouzdano krilo šampionske generacije Cibone, Zoran Čutura, najiskusniji je uz Dražena, po reprezentativnom stažu. Tandem iz Bosne – Zdravko Radulović i Mario Primorac zaslužio je poziv odlično odigranom ligom gde su regularni deo završili sa skorom 15-7 iza Jugoplastike i Partizana. Na spisku su još bili i Arijan Komazec, tada već uveliko nazivan novim Draženom, kao i Zoran Jovanović, centar Crvene Zvezde. Njih dvojica nisu nastupili na mečevima šampionata.

zagreb 1989

Jugoslavija je Eurobasket otvorila utakmicom sa aktuelnim evropskim šampionom, selekcijom Grčke predvođene Galisom i Janakisom. Grci su poveli 12:4. Nakon toga, blago rečeno, oduševljenje – pobeda rezultatom 103:68! Egzibicija na terenu. Dražen je predvodio ekipu sa 35 poena. U drugom kolu i utakmici protiv Bugarske, Petrović je u prvom poluvremenu šutirao iz igre neverovatnih 13/13! Još jedna  laka pobeda. Poslednji meč u grupnoj fazi, Jugoslavija otvara možda i previše opušteno, te Francuska na poluvreme odlazi sa prednošću 48:41. Na kraju +17 za “plave”. Draženu se opet nije išlo ispod 30, pratio ga je Paspalj kao drugi strelac. U drugoj grupi Sovjeti takođe po planu lagano osvajaju prvo mesto, a rival Jugoslavije u polufinalu biće Italija.

Savršeno uigrana, a opet egzibiciona predstava jugoslovenskih košarkaša bliži se svom vrhuncu. Italijani su utakmicu izgubili i pre izlaska na teren, znali su da nemaju šanse. Razultat – 97:80 za domaćina. Pet dvocifenih u ekipi Dušana Ivkovića – Petrović, Paspalj, Kukoč, Divac i Rađa. Kakva petorka!

Drugo polufinale između Sovjetskog Saveza i Grčke igralo se neposredno nakon prvog. Šok! Da li je za veliko iznenađenje i pobedu Grčke 81:80 bio zaslužan fenomenalni Nikos Galis (45 poena) ili je porazu Sabonisa Marčuljonisa i ekipe doprinela nesigurnost na psihološkom planu, nakon uvida u igru i snagu Jugoslavije? Bez šale, Galis je velika legenda i ono što je u karijeri uspeo da učini sa ostatkom Grčke selekcije koji nije pripadao evropskom vrhu, ravno je najvećem podvigu.

Šta očekivati od finala između dva tima čiji je meč u grupnoj fazi završen razlikom od 35 poena? Možda je nemoguće dva puta na jednom takmičenju pobediti aktuelnog prvaka Evrope?

Kapiten podiže trofej.

Kapiten podiže trofej.

Ne samo da je moguće pobediti ga, već je Jugoslavija po drugi put ponizila Grčku. Ako hoćete da gledate potpunu dominaciju i da vidite šta znači razlika u kvalitetu, nemojte gledati mečeve američkog Dream Team-a. Bolje pogledajte finale Eurobasketa 1989. Vrhunac saradnje Divca i Rađe, Dražen u najboljem izdanju, Paspalj po običaju. Šta reći za sastav u kome je Toni Kukoč rezerva? Prvi deo šampionata Toni je odigrao ispod svojih mogućnosti. To ga nije sprečilo da i on bude sjajan, posebno u polufinalu i da da svoj doprinos. Tako se došlo do situacije da selektor Ivković u finalu EŠ dobar deo drugog poluvremena ima prostora da daje šansu onima koji nisu imali značajniju minutažu. U strelce su se upisali svi osim Radovića i Čuture. Krajnji rezultat 98:77 je više nego dobar za Grke, s obzirom na to da je razlika tokom meča išla i mnogo više. Dražen kapitenski 28 poena (MVP šampionata), Rađa 25, Divac 16. Nakon 12 godina i Liježa 1977, trofej prvaka Evrope je ponovo u  rukama Jugoslavije i to sa kakvom dominacijom. Preko 100 poena po meču i sa prosečnom razlikom preko 20 poena!

Na neki način je Grčka pokvarila doživljaj, uskrativši Jugoslaviji šansu da se revanšira Sovjetima za prethodni poraz u finalu OI u Seulu. “Plavi” će se odužiti Sovjetima 1990 na SP, ali to će biti sastav bez litvanskih igrača koji su činili okosnicu tadašnje generacije SSSR-a.

zg1989

Ovaj put bez citata igrača, samo izjava Bore Stankovića u studiju neposredno nakon finalne utakmice:

“Za mene je ova generacija fantastična, možda i najbolja ikad. Uostalom, u sportu su za mene uvek nove generacije bolje od onih prethodnih. Međutim, bilo bi mi jako žao da se ova ekipa i ova generacija rasturi pre nego što postigne najveće rezultate. To je ekipa koja može da osvoji zlatne medalje i na Olimpijskim igrama i na Svetskom prvenstvu. Samo ako nastavi da igra dalje zajedno i da se sa ovakvim entuzijazmom i poletom priprema za velika takmičenja.”

Nakon Eurobasketa 1989 (koji je održan 20-25 juna):

– 27.06.1989. na NBA draftu Vlade Divac i Rađa su jedini neamerički igrači izabrani u prve dve runde (Divac 26. pik, Rađa 40).

– 27.07.1989. Žarko Paspalj potpisuje dvogodišnji ugovor sa San Antonio Sparsima.

– 02.08.1989. Dino Rađa potpisuje jednogodišnji ugovor sa Boston Seltiksima koji su ga i draftovali. Ugovor je kasnije poništen zbog nelegitimnosti koju je Jugoplastika dokazala na sudu.

– 07.08.1989. Vlade Divac potpisuje trogodišnji ugovor sa LA Lejkersima.

– 17.08.1989. Dražen Petrović potpisuje višegodišnji ugovor sa Portlandom uprkos pravnim problemima sa Realom koji nije želeo da mu dozvoli da nakon samo godinu dana napusti klub.

autor: Zlatko.

Veliko rivalstvo sa neslavnim krajem

Partizan 1987. godine osvaja titulu prvaka Jugoslavije u dve utakmice protiv iznenađujućeg finaliste Crvene Zvezde koja je u polufinalu savladala suverenu Cibonu (22-0 u regularnom delu sezone). Malo je tada bilo onih koji su mogli da pretpostave da će to biti jedina titule te generacije Partizana, po talentu verovatno i najjača u istoriji kluba. Na klupi mladi trener Duško Vujošević, a na terenu Divac, Paspalj, Đorđević, Pecarski, Nakić uz iskusnije Grbovića, Savovića i Željka Obradovića, podigli su pehar najavivši velike stvari. Doći će ovi momci, pojačani mladim Sašom Danilovićem, do Kupa Jugoslavije, kao i Kupa Radivoja Koraća 1989. godine, ali…mnogi su pak očekivali mnogo, mnogo više. Glavni razlog manjka trofeja ove moćne generacije Partizana jeste splitska Jugoplastika. Božidar Maljković dolazi na mesto trenera 1986. godine, dok Toni Kukoč i Dino Rađa stasavaju u velike igrače. Jugoplastika pomenutu 1987. završava već u četvrtfinalu plej-ofa, porazom od sarajevske Bosne, iako su završili kao treći u regularnom delu (15-7).

“Sa ovom pameću ja bih njega doveo…”

Naredna sezona tekla je odlično i za jedne i za druge. Jugoplastika je skorom 21-1 kao ubedljivo prva ušla u plej-of. Na polufinalnoj utakmici Kupa Jugoslavije, izbija opšta tuča između igrača dva kluba. Legenda kaže da je Grbović tada nokautirao više igrača Jugoplastike, ali nažalost danas nema snimka ovog incidenta i te utakmice. U finalu je Cibona košem Čuture savladala Jugoplastiku. Partizan je oduševio na evropskoj sceni igrajući sjajno u Kupu šampiona gde se kao prvi plasirao na final-four. Nažalost, tamo ih je, kada je bilo najvažnije, nadmudrio izraelski Makabi. Sezona za Partizan još uvek nije izgubljena. Ekipa podiže moral pobedom u 1/2 finalu prvenstva protiv Cibone sa odlazećom superzvezdom Draženom Petrovićem (prelazak u Real).

Posle 11 godina, titula ponovo u Splitu.

Posle 11 godina, titula ponovo u Splitu.

U prvom meču velikog finala, Jugoplastika je više nego ubedljivo potukla Partizan sa 101:79. Za Splićane blistaju Kukoč i Rađa, prati ih Perasović i uvek pouzdani Zoran Sretenović. U prethodnoj rečenici jedan igrač namerno je izostavljen s ciljem da mu se ime posebno istakne – Duško Ivanović. Danas mlađima uglavnom poznat kao bivši trener Barselone, Tau Keramike, sadašnji prvi stručnjak Panatinaikosa. Ivanović je bio ključ. Čovek koji je doneo stabilnost Jugoplastici na duge staze. Nepogrešivi, iskusni strelac i najbolji poenter Jugoplastike te sezone, za ovu priču još je interesantniji iz razloga što je njegova prva želja pre početka sezone bio aktuelni šampion – Partizan. Evo šta danas na tu temu kaže tadašnji i sadašnji trener Partizana, Duško Vujošević:

“Duško Ivanović…moja svesna odluka, onako, sa nekom drskošću u mladosti, da se ne dovede kako se ne bi uzimalo mesto Ivi Nakiću i Saši Daniloviću na toj poziciji. Mislim da je greška bila, jer je on bio nesumnjivo odličan igrač i veliki karakter i on je povukao Jugoplastiku. Bio je fanatik, preneo je taj fanatizam na tim i sa ovom pameću ja bih njega doveo, jer ne mislim da bi bitno usporio razvoj navedenih mladih igrača, a mi bismo kao klub imali bolji rezultat. Smatram da je to bila greška.”

Vratimo se analizi finalne serije ’88. U drugom meču koji je igran u Beogradu, Partizan dolazi do teške, ali više nego zaslužene pobede rezultatom 86:80. Najbolji pojedinac u beogradskoj ekipi na tom meču je sjajni Vlade Divac koji je i u

Duško Ivanović

Duško Ivanović

majstorici polufinala u Zagrebu bio lider sa 23 poena  i 13 skokova. Na red dolazi odlučujući meč za titulu u Splitu. Velika tenzija i nervoza bili su prisutni tokom čitave finalne serije jer jednostavno ulog je bio ogroman…borba za primat u najjačoj ligi Evrope i plasman u Kup šampiona, a u to vreme se često govorilo – lakše je postati prvak Evrope nego prvak Jugoslavije. Divac, koji je bio lakše povređen, brzo ulazi u problem sa ličnim greškama (neke od njih lako dosuđene). Dodatne probleme i nervozu stvara mu na jednoj od svojih utakmica života – Goran Sobin, centar Jugoplastike.

“Posebno sam se pripremao za velike utakmice i protivnike, uvijek sam se posebno palio na Divca i pokojnog Kevina Mageeja iz Maccabija koji je bio prava zvijer, najbolji Amerikanac u Europi tada…razmišljao sam ovako: Vlade Divac je puno bolji igrač od Kevina Mageea, uspio sam zadržati Divca, moram i Mageea! U tim utakmicama protivnici su više pažnje posvećivali Kukoču, Rađi i ostalima, pa je bilo više prostora za mene, a ja sam ga bio spreman iskoristiti…”Goran Sobin.

Držao je Partizan priključak sve do momenta kada je, pri rezultatu 56:50, Divcu sviran peti faul. Tada se igra Partizana raspala, a Splićani su

Continue reading