Ivo Daneu – Kapiten

“Ništa ne bih menjao. Nikada nisam ulazio u rizične varijante, zbog čega su me i nazivali ziherašem,što nije uvek zvučalo pozitivno.Ali, takav sam samo u životu…dok sam na igralištu verovatno bio nešto drugačiji.”

Petnaest godina nezamenljivi član jugoslovenske reprezentacije, od toga 12 godina kapiten!

Ivo je kao klinac najviše voleo tenis. Odlazio je u Ljudski vrt, sportski park njegovog Maribora, sakupljao lopte teniserima, zarađivao po neki dinar. Bilo mu je samo 12 godina kada mu je umro otac, majka je ostala sama sa četvoro dece. Četiri godine ranije vratili su se iz Srbije gde su živeli tokom Drugog svetskog rata.

Mladi Ivo je nosio sport u sebi i tražio je mogućnost da se negde uključi, pa je sa teniskog igrališta, gde bez reketa nije imao šta da radi, prešao na fudbalsko. No, očito nije imao sreće. Jednog dana pogodila ga je lopta u glavu, pao je u nesvest. Kada se osvestio, otišao je sa fudbalskog stadiona i našao se na košarkaškom igralištu. Na svoju i sreću košarke.

Iako na jedno oko skoro ništa nije video, ipak je iz prve pogodio koš. Mnogo godina kasnije, Ranko Žeravica je prilikom nekog istraživanja tvrdio da ljudi kojima je priroda uskratila neke sposobnosti, mnogostruko razvijaju druge.

“Da sam tada znao kako će se stvari razvijati, ostao bih u fudbalu makar me lopta još pet puta pogađala u glavu! Kada vidim kako zarađuju fudbaleri, a što dobijemo, ako uopšte dobijemo mi košarkaši, stvarno mi je žao (smeh).”

Ivu Daneua zvali su u Španiju, ali KSJ nije dozvolio jer sa Španijom nismo imali diplomatske odnose. Mogao je, još kao nepoznat igrač u Nemačku, ali nije voleo Nemce. Zvao ga je i Partizan, daleke 1956. godine, kada je maturirao u mariborskoj gimnaziji.

“Partizan mi je nudio ugalj i zimnicu. To je puno značilo, ali sam već tada znao da ću u Ljubljanu. Roditelji su mi bili Primorci koji su živeli u Štajerskoj i ja sam bio Štajerac, od 1956. na privremenom radu u Ljubljani. Odigao sam prvu utakmicu za reprezentaciju Jugoslavije već pre odlaska u Ljubljanu, tako da su u Olimpiji ipak znali ko sam. Na sreću, imao sam vrhunskog prvog košarkaškog učitelja. Boško Marinić je bio i trener i pedagog, mnogima je dao osnove za bogate karijere. Takvi ljudi su zlatni, neophodni deci svih generacija, ako hoćemo vrhunske igrače. Tek kasnije usavršavao sam se kod Borisa Kristančića i profesora Aleksandra Nikolića.”

Ivo je briljirao u kvalifikacijama za Prvu saveznu ligu, 1956. u Tuzli. Iste godine debitovao je protiv Francuske u seniorskoj reprezentaciji Jugoslavije. Godinu dana kasnije osvojio je, sa Olimpijom, prvu titulu državnog prvaka i zaigrao na Evropskom prvenstvu. Samo pet godina čekao je na prvu medalju – srebro 1961. u Beogradu.

“Stotinu puta sam razmišljao o tome šta bi bilo da pre prvenstva nismo igrali prijateljsku utakmicu sa Rusima. Naime, pobedili smo ih i tako upozorili da sa nama više nema šale. Došlo je četvrtfinale, izgubili smo sa 17 poena, u finalu samo sa sedam. Još uvek sam uveren da smo ih već tada mogli tući. Tek osam godina kasnije smo ih prvi put pobedili na evropskim šampionatima. Dobili smo ih u Kazerti, ali u predtakmičenju.
U Napulju, u finalu, opet smo izgubili. Zbog toga je došlo do manjeg stručnog sukoba između trenera Žeravice i mene. Ranko je ponekad želeo da hazardira, pa je na početku poslao na parket mlađu petorku. Rusi su to iskoristili, pobegli na solidnu razliku koju mi stariji više nismo mogli nadoknaditi. Tako sam ostao bez evropskog zlata, ali sam znao da je kraj “ruskog carstva” ipak blizu!

U sezoni 196/63, Ivo Daneu je služio vojni rok u Beogradu i nije mogao da pomogne svojoj Olimpiji u istorijskoj utakmici protiv francuskog Banjolea. U poslednji čas je dobio dozvolu vojnih vlasti, pojurio prema Ljubljani, gde su na sve načine odugovlačili sa početkom utakmice. Dva sata kasnije javili su iz Šida da je auto sa Daneuom ostao u snegu, a mladi, iako bez vođe, postigli su cilj i pobedili Francuze.

Bila je to jedna od srećnijih godina kapitena reprezentacije. Filipinci nisu 1962. Jugoslovenima izdali vize, FIBA im je oduzela Svetski šampionat  i prebacila ga godinu dana kasnije u Rio. To je bilo prvenstvo sveta kojeg će se Ivo celog života najradije sećati. Jugoslavija je prvi put u istoriji pobedila nedostižne Amerikance, Ivo je postigao legendarni pobednički koš.

“Bilo je nerešeno, ostao nam je poslednji napad, Aca Nikolić je uzeo poslednji minut odmora. Dogovoreno je da, pet sekundi pre kraja, uzmem loptu i pojurim prema košu, onda iznenada skrenem u desno i horogom iz ćoška pokušam da pogodim koš. Sve je išlo po planu, dok nije došlo skretanje udesno. Amerikanci su pogodili šta smo naumili, pa su mi zatvorili put. Šta sad? Desetinke su jurile, morao sam naći neko drugo rešenje. Krenuo sam opet ka sredini i u poslednjoj sekundi bacio iz nemogućeg položaja. Krenuo sam malo ulevo, bacio loptu udesno, počelo je slavlje kakvo do tada nismo pamtili. Pobedili smo Amerikance koje smo do tada gledali kao bogove.”

Tri godine kasnije, Jugoslavija je u Čileu, na nezvaničnom svetskom prvenstvu, osvojila prvo mesto. Izgubila je protiv SSSR-a, ali opet tukla SAD. Kapiten reprezentacije Jugoslavije Ivo Daneu stajao je na najvišoj stepenici, ispod njega kapiteni SAD i Sovjetskog Saveza. Mogao je to biti vrhunac velike karijere, ali nije! Reprezentacija je dobila novog trenera koji je karijeru počeo nezvaničnom titulom svetskog prvaka. Ranko Žeravica je znao da mu je Ivo još potreban.

Samo godinu dana kasnije bili su zajedno u Montevideu, osvojili srebro na Svetskom prvenstvu. Ivo Daneu je bio briljantan,sjajno je vodio igru i pogađao. Dva puta su pobeđeni Amerikanci ali je opet izgubljeno od Sovjetskog Saveza i osvojeno je drugo mesto. No, Ivo Daneu je doživeo životno slavlje. Izabran je za najboljeg igrača Svetskog prvenstva!

Dvadesetak kilometara ispred grada, Daneua i drugog olimpijskog reprezentativca Boruta Basina sačekala je delegacija Olimpije. Prešli su u kabriolet koji je krenuo kroz centar Ljubljane i uz burne ovacije stigao u Tivoli. U velikoj dvorani pripremili su doček kakav su pre košarkaša doživeli samo još svetski rekorder u skijaškim sportovima Jože Šibar, posle povratka iz Obersdorfa 1961. i gimnastičar Miro Cerar posle osvajanja Evropskog prvenstva u Parizu 1965.

Ivo Daneu, zbog redovnog posla na Zagrebačkom velesajmu koji nije baš respektovao košarkaške obaveze, već je razmišljao o rastanku sa košarkom. Čak se i pozdravio sa prijateljima, otišao u KSJ, uzeo takmičarski karton i najavio kraj! I to u godini kada je bio najbolji igrač SP, kada je Olimpija, kao prvak Jugoslavije, na završnom turniru Kupa evropskih šampiona u Madridu osvojila četvrto mesto i kada ga je Žeravica, sa još nekim standardnim reprezentativcima izostavio iz reprezentacije za EP, jer je krenuo u eksperiment sa mladima. Baš u godini kada je Ivo, po izboru beogradskog Sporta i zagrebačkih Sportskih novosti, postao najbolji sportista Jugoslavije. Da bi sve bilo još zamršenije, naše košarkaše čekale su Olimpijske igre u Meksiku.

“Posle početne treme na našim prvim Olimpijskim igrama 1960.  u Rimu i kiksa 1964. u Tokiju, želeli smo da osvojimo medalju, da bismo potvrdili uspehe na svetskim i evropskim šampionatima. Hteo sam u Meksiko, želeo da igram, ali sam bio skoro bez treninga. Na Olimpijadu sam krenuo praktično sa radnog mesta u Zagrebu, iznerviran do krajnjih granica. Iz Ljubljane su mi javili da je supruga Katja dobila napad žuči. U poslednjem trenutku, naš klupski lekar koji se takođe spremao na put u Meksiko, našao je za Katju nekakav rezervni ležaj u bolnici, a ja sam “spakovao” dvoipomesečnog sina Klemera u korpu i kolima ga odvezao Katjinim tetkama u Maribor. Posle toga sam odjurio u Zagreb i odleteo u Meksiko. Kako mi je baš u to vreme direktor novomeškog IMV ponudio posao kod njih, odmah sam prihvatio i ostavio Zagrepčane. No, sve se na kraju isplatilo, jer smo se iz Meksika vratili sa srebrom koje niko nije očekivao.”

Jugoslavija je osvojila istorijsku medalju, zabeležila istorijsku pobedu nad SSSR-om. U polufinalu, pred sam kraj, imali smo poen prednosti, Vladimir Cvetković je pucao slobodna bacanja. Prišao mu je kapiten Daneu i dobacio: “Smiri se, Cele, pogodićeš. Čak i da promašiš, tući ćemo ih.” Cvele je pogodio i osigurao veliko olimpijsko finale.

Ivo Daneu je imao odlične odnose sa svim saigračima u klubu i reprezentaciji. Jedini izuzetak bio je baš Vladimir Cvetković. Zbog toga je došlo do zatezanja pred Svetsko prvenstvo u Ljubljani, kada je Daneu direktno dao do znanja: “Cvele ili ja!”

“Danas je to prošlost. Kada smo se kasnije sretali normalno smo se pozdravljali, pričali. Ali, onda nije bilo tako. Cvele je puno pričao, stalno imao neke primedbe na koje sam morao reagovati. Zbog toga i uslov – on ili ja. Svetsko prvenstvo je bilo u Ljubljani, izabrali su mene, što je u ovoj situaciji bilo i razumljivo.”

Inače, Ivo Daneu je najviše voleo da igra sa Radivojem Koraćem i Josipom Đerđom. Prvi je bio po Ivinoj oceni najbolji strelac koji se ikada rodio, drugi izvanredan vođa i organizator igre. Ponekad je Ivo imao rasprave sa Žućkom zbog neke lopte. U Riju, na Svetskom šampionatu 1963, Daneu nije baš zasipao loptama Koraća, jer je u sredini bio uvek raspoloženi Nemanja Đurić, što je Jugoslaviji donosilo dragocene poene. Ali, sa Koraćem je ipak bio izuzetno blizak. Žućkova nesreća teško je pogodila kapitena. Bio je uveren da zajedno mogu na Svetskom prvenstvu 1970. u Ljubljani da osvoje prvo zlato, Ta srebrna generacija samo je to priželjkivala.

Posle novog srebra na Evropskom prvenstvu u Napulju, došlo je Svetsko prvenstvo u Ljubljani. Od “staraca”, ostali su još samo Trajko Rajković i kapiten Ivo Daneu, glavni teret preuzela je srednja generacija sa Ćosićem, Tvrdićem, Simonovićem, Skansijem, Jelovcem i ostalima. Daneu je te godine osvojio i titulu državnog prvaka. Olimpija je odlučujuću pobedu postigla u Zadru, gde su se poslednji put međusobno borili za bodove Ivo Daneu i njegov veliki prijatelj Pino Đerđa. Ivi je pre toga pukao mišić na nozi, ali je ipak nekako pokušao da pomogne mlađima. Olimpija je uspela, šesti i poslednji put postala prvak Jugoslavije. Za Ljubljanu, gde se igrao finalni deo Šestog svetskog prvenstva, titula prvaka Jugoslavije značila je dodatni podstrek.

Tivoli je tih majskih dana 1970. bukvalno nosio jugoslovensku reprezentaciju. Trener Žeravica je tačno znao ko mu za šta treba. Naravno, i kapiten Ivo Daneu. Prva utakmica, sa Italijom, nervozna i napeta, morala se dobiti. Bilo je teško, ali uspešno. Odlučivala je peta, protiv SAD. Jedanaest hiljada ljudi pripremalo je atmosferu kakvu do tada nismo doživeli. U drugim gradovima ulice su bile puste, svi su gledali TV prenos iz Ljubljane.

Sa peharom svetskog prvaka

Ivo Daneu je bio taj koji je opet, sada poslednji put, morao odlučiti. U finišu je dva puta pogodio koš, dodao sjajnu loptu Kapičiću, uposlio Plećaša, Jugoslavija je pobedila 70:63. Poslednja utakmica sa Rusima više nije bila važna.

Lepši kraj jedne karijere Ivo Daneu nije mogao poželeti. U svom Tivoliju stajao je na najvišoj stepenici pobedničkog postolja. Svetski prvak! Posle hrpa srebra, konačno zlato! Doživeo je ono o čemu pre dvadesetak godina u Mariboru nije mogao ni sanjati.

“Malo je ljudi na svetu koji su doživeli nešto tako, da snovi postanu realnost. Čoveku obično dugo treba da to potpuno shvati. Kad shvatiš, jasno je da stvarno ne bih ništa menjao.”

Kapiten Daneu i zlatni sastav – Ljubljana 1970.

Posle završetka karijere radio je kao trener i funkcioner, bio poslanik u SkupštiniSlovenije. Kao penzioner konačno je prešao u tenis. Naravno, više ne kao sakupljač loptica. Pokazalo se da bi i u tom sportu mogao da napravi uspešnu karijeru. Tako mu je jedina neostvarena želja ostalo sviranje na klaviru.

Izvor – Najbolji igrači YU košarke svih vremena – MADE IN YUGOSLAVIA

credit to: Stane Trbovc