Veče kada se kraj Morave odlučivao šampion – Borac vs. Partizan: foto galerija

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

Advertisements

Najsjajniji reprezentativni turniri – 1. Moskva 1980

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

Najsjajniji reprezentativni turniri – 2. Manila 1978

Najpopularniji sportovi na Filipinima su košarka i boks. Nakon čuvenog “Thrilla in Manila” bokserskog spektakla ’75, došao je red i na košarku u vidu domaćinstva Svetskog šampionata 1978. godine. Trostruki uzastopni evropski šampion i svetski prvak iz 1970. godine – selekcija Jugoslavije i aktuelni svetski šampion SSSR, ponovo su veliki favoriti za prva dva mesta. Ipak, od “plavih”, posebno domaća javnost očekuje sigurno zlato s obzirom na dominaciju ove generacije nad SSSR-om koja je krunisana definitivnim prebacivanjem kompleksa na drugu stranu 1977. godine u Liježu.

U odnosu na sastav iz Liježa, trener Aca Nikolić napravio je četiri promene. U tim se na centarskim pozicijama vraćaju mladi centar Cibone Andro Knego i još jedan mlad, ali po stažu već iskusni as OKK Beograda Rajko Žižić, koji zajedno sa kapitenom Ćosićem, Radovanovićem i Jerkovim čine jednu od najjačih centarskih linija u istoriji jugo košarke. Timu je priključen i mladi bek Peter Vilfan, tada viđen kao budući superstar jugoslovenske košarke. Četvrta i poslednja promena u odnosu na prethodnu godinu je Branko Skorče, nezadrživi strelac iz Zadra.

Prvi strelac i najbolji igrač sveta - Dalipagić.

Prvi strelac i najbolji igrač sveta – Dalipagić.

U preliminarnoj fazi pobede od 30-40 razlike. Smeškali su se igrači tokom predavanja Ace Nikolića o reprezentaciji Senegala koja je strašno “napredovala”. Naravno, takva selekcija nije mogla ni da priđe tadašnjoj Jugoslaviji, ispraćeni su sa 35 razlike. Zanimljiva je komparacija vezano za iskustvo Hrvatske sa Senegalom sa prvenstva sveta prošle godine u Španiji. Negde početkom šampionata, jugoslovenskom štampom pronela se vest o sukobu između igrača i Profe Ace Nikolića. Igrači su tražili da usled velikih vrućina na Filipinima treniraju jednom umesto dva puta dnevno. Sa druge strane, selektor je bio ljut jer su se igrači previše opuštali u slobodno vreme (posećivali kockarnice itd.). Ovaj sukob mišljenja je prevaziđen, dogovoreno je da se trenira jednom dnevno jer igrači nisu mogli da izdrže večernji trening.

U finalnoj rundi koja se sastoji od sedam mečeva nakon kojih prve dve ekipe na tabeli igraju finale, najpre su pobeđeni domaćini, a prvi ozbiljan protivnik (barem na papiru) bila je selekcija Italije. Večita mušterija ove generacije, nije se ni ovaj put izvukla sa manjom razlikom. Pobeđeni su rezultatom 108:76. Naravno, prvi strelci su ponovo Dalipagić i Kićanović, duo na vrhuncu. Nema ni potrebe, ali pomenuću da su Radovanović, Ćosić i Jerkov ponovo sjajno zaustavili Menegina i društvo pod košem. Prva teža utakmica bila je ona sa odabranom selekcijom SAD-a sačinjenom od igrača iz evangelističke organizacije “Athletes In Action”, koju su uglavnom činili bivši koledž igrači. Možda i pomalo potcenjeni, Amerikanci pružaju jak otpor ali sjajni Dalipagić vodi do trijumfa 100:93. Sjajan doprinos u finišu meča dali su Krstulović i Vilfan.

Usledio je meč sa do tada, takođe neporaženom ekipom Sovjeskog Saveza. Gorostas Tkačeno još više je napredovao po pitanju brzine i tehnike, snage mu nikad nije falilo, a sada je definitivno bio prva opcija pukovnika Gomeljskog. Nakon problema sa Tkačenkom, Jugoslavija sužava odbranu i Sovjeti su prinuđeni na šut iz daljine gde se nisu najbolje snašli. Sergej Belov potpuno je podbacio na ovoj utakmici. Sa druge strane, već “dosadni” tandem Partizana na vrhu liste strelaca, obojica preko trideset – Praja 37 (šut iz igre 74%), a Kića 34 poena (75% šut). Ćosić je kao i obično radio mnogo stvari na terenu, delio je minutažu sa ostalim centrima, a sjajan je bio i Radovanović koji je i pored borbe sa Tkačenkom (135kg, 220cm) stigao da u napadu ubaci 18 poena. Lagana pobeda protiv velikog rivala i siguran put ka borbi za zlato – 105:92. Interesantan sastav Brazila, sa nadolazećom zvezdom Oskarom Šmitom (31 poen), druga je selekcija koja je namučila “plave”. Sjajna igra Ćosića i Vilfana u finišu za tesnih 91:87 i pomoć Sovjetima kojima ova naša pobeda otvara put ka finalu i revanšu kome su se nadali uz onu čuvenu “ne mogu nas dva puta dobiti na istom turniru”.

Pozvali su Sovjeti u goste i čuvenog šahistu Karpova (u isto vreme u Manili održavao se šampionat u šahu) i očekivali su pobedu. Konačno je za finale skoro potpuno spreman bio i Mirza Delibašić koji je čitav šampionat vukao povredu leđa. U početnoj petrorci uz njega bili su Dalipagić, Kićanović, Ćosić i Jerkov. U prvom poluvremenu Jugoslavija je imala i preko deset poena prednosti, ali su se Sovjeti stalno vraćali. Jerkov i Ćosić vodili su veliku borbu sa Tkačenkom.

Ćosić blokira Tkačenka

Ćosić u borbi sa Tkačenkom

Najčešće ga je Jerkov čuvao, a Krešo bi ga čekao za “rampu”. Dobro su se držali, ali je u napadu bilo dosta grešaka, čak i od Ćosića koji je najiskusniji. Nakon što je u prethodnih nekoliko težih mečeva Vilfan odigrao sjajno u finišu, i ovaj put je dobio šansu, ali je pri vođstvu od 69:65 neuspešno odradio ulaz “na drugi obruč”, pokušaj koji je tada još uvek smatran za čist egzibicionizam. Kićanović je pogodio za 73:71 u poslednjem minutu, zatim je Miškin 13 sekundi pre kraja izjednačio. U poslednjem napadu Mirza Delibašić držao je loptu i odlučio da sam pokuša da završi meč, podigao se na skok šut istovremeno provocirajući kontakt od strane Sergeja Belova koji se iskusno izmakao, a Mirza neprecizno šutirao. Ušlo se u produžetak gde se već na podbacivanju desio bitan momenat. Tkačenko je previše ispružio ruku i u skoku odgurnuo Radovanovića koji je iskusno pao i sudiji je jedino preostalo da svira faul koji je ujedno značio i kraj utakmice za prvog centra SSSR-a. Veliki protesti selektora Gomeljskog nisu uzdrmali arbitre niti naše igrače koji su se odlepili na pet razlike i tada je već bilo jasno ko odnosi pobedu i ko je novi svetski šampion! Sergej Belov (sjajno čuvan od strane Moke slavnića) je uspeo da ublaži poraz Sovjeta. Konačan rezultat 82:81 za Jugoslaviju! Vrhunac jugoslovenske košarke se nastavlja, a sve bliže je jedino takmičenje koje još uvek nije osvojeno – Olimpijske igre i to u Moskvi 1980. godine. Dalipagić (21 poen u finalu) osvaja trofej MVP šampionata. U Najboljoj petorci su još Kićanović, Ćosić, Oskar Šmit i Tkačenko.

“Ovo što su pokazala vaša dva asa, Daipagić i Kićanović, nisam video ni među američkim profesionalcima. Taj Dalipagić je sigurno najbolji igrač na svetu, ne samo među amaterima. Na svakoj utakmici izgara kao da je junior kome mesto u ekipi nije obezbeđeno. I pre finala sam tvrdio da su Jugosloveni u prednosti baš zbog njih dvojice.” – Aleksandar Gomeljski, selektor SSSR-a.20141212_235914

“Srdačne čestitke povodom osvajanja svetskog prvenstva u košarci upućujem svim igračima, saveznom kapitenu Nikoliću i tehničkom rukovodstvu našeg tima. I ovaj uspjeh, kao i tolike druge vaše ranije pobjede, izborili ste velikim zalaganjem i požrtvovanjem braneći boje Socijalističke Jugoslavije. Vaš stalan i disciplinirani rad, upornost i borbenost služe kao primjer svim jugoslovenskim sportistima” – Josip Broz Tito.

Sa predsednikom Titom po povratku u Beograd.

Sa predsednikom Titom po povratku u Beograd.

Hvala knjizi “Ispod koša” Dražena Dalipagića.

autor: Zlatko

Najsjajniji reprezentativni turniri – 4. Lijež 1977.

Nakon Olimpijskih igara u Montrealu 1976., gde je osvojeno srebro, uz dosta promenljivu igru, dolazi do promene selektora. Mirka Novolsela na klupi menja novi/stari selektor “Profa” Aca Nikolić. Važna stvar iz Montreala jeste da je tamo nastavljen niz pobeda nad Sovjetima koji je ova zlatna generacija po svaku cenu želela da održii i da dugogodišnji kompleks definitivno prebaci na drugu stranu. Sjajna prilika za nastavak niza bio je nadolazeći EŠ u Liježu. Ekipa osvežena novim trenerom i brojnim izmenama u sastavu (ali ne što se tiče glavnih zvezda) odlazi u Belgiju s ciljem da odbrani trofej osvojen dve godine ranije u Beogradu, u tesnom odlučujućem meču sa Sovjetima koje je rešio Dragan Kićanović. Iako je na ovom šampionatu Evrope, za razliku od prethodna dva, na putu do zlata ipak pretrpljen jedan poraz, ovaj trijumf našao je svoje sto na  listi najvećih pre svega zbog ubedljivog načina na koji su odigrane odlučujuće utakmice.

logo

Dalipagić i Kićanović bili su, bez sumnje, glavni poenteri ekipe. Ništa manje važan bio je čovek koji je radio sve na terenu, Krešo Ćosić. Uz Željka Jerkova je obavljao veliki deo posla u odbrani, a stizao je i da pogodi kada je to bilo najpotrebnije. Šta više reći o sigurnosti pod košem, kada se pomenu i iskusni Vinko Jelovac i mladi Ratko Radovanović. Mirza Delibašić se bliži zenitu svoje karijere, sjajno dopunjava bekovsku liniju Slavnić-Kićanović. Organizacija igre, čvrsto u rukama mgičnog Moke Slavnića. Tim su činili još vedeta Bosne Žarko Varajić, Jože Papić iz Olimpije, Duje Krstulović, koji će se dve godine kasnije oprobati u kampu Phoenix Suns-a i Anto Đogić  čak četvrti igrač sarajevske Bosne u sastavu. Treba spomenuti i pomoćnog trenera, Bošu Tanjevića.

Udarni poenterski tandem.

Udarni poenterski tandem.

U kvalifikacionoj grupi za polufinale, nije bilo problema. Redom su padali Španija, Finska, Belgija i Holandija. U poslednjem meču grupne faze, doživljen je iznenađujući poraz od solidne Čehoslovačke. No, neki bi rekli da su naši reprezentativci kalkulisali jer su dan ranije Italijani pobedili SSSR i bili sigurno prvi u drugoj kvalifikacionoj grupi. Čak i da u ovome ima i istine, teško da bi se kalkulisalo iz razloga što smo se plašili Sovjeta, već jedino iz razloga što smo ih želeli za rivala tek u finalu.

Jasno je šta dalje sledi…redovne mušterije Azuri, isprašeni su u polufinalu sa 88:69. Dino Menegin je sjajnom odbranom Ćosića, Jerkova i Radovanovića ostavljen na samo 4 poena, dok je za Jugoslaviju blistao tandem Partizana Dalipagić-Kićanović sa ukupno 56 poena. Usledilo je očekivano finale sa Sovjetima koji su takođe bez problema savladali Čehoslovačku u drugom polufinalu.

Preći ću odmah u na čuvenu odbojku Slavnić-Kićanović jer je to momenat koji je simbolički označio popunu propast Sovjeta i ostaće upamćen kao jedan od najponosnijih momenata u istoriji jugoslovenskog sporta. Na minut i po do kraja, pri rezultatu 72:59, Kića i Moka razmenjuju desetak brzinskih pasova na udaljenosti od metar-dva…igrači SSSR-a su potpuno izgubljeni. Kasnije se pričalo kako je Profesor Nikolić bio strašno ljut zbog “odbojke” i omalovažavanja protivnika, iako se na snimku utakmice jasno vidi da je baš u tom momentu okrenuo glavu u stranu i nije ispratio momenat koji čitava Jugoslavija i dan danas pamti. Već na poluvremenu bilo je +15. “Profa” je sjajno postavio odbranu, a veliki majstori na terenu lako su to sproveli u delo. Tada mlada zvezda sovjetske košarke, gorostas Tkačenko, bio je jedina svetla tačka u svom timu, iako je i on do brojke od 16 poena stigao najviše zahvaljujući velikoj distribuciji lopti ka njemu. Na to je dodao i standardnih 15-ak skokova. Najbolji u jugoslovenskoj ekipi ponovo su Kića i Praja, koji je ujedno izabran i za MVP-a šampionata. Krajnji rezultat 74:61. Dominacija je nastavljena, ali je još daleko od kraja…najveći trijumfi tek slede…

odbojka

Simbol dominacije.

Neposredno pre čuvene scene sa Kićanovićem, Slavnić je, uz gestikulaciju, dobacivao nešto publici. Te reči bile su upućene novinaru iz Zagreba, izvesnom Kreši Špeletiću, kome se nisu dopale šale i spletke koje je Slavnić redovno priređivao svojim saigračima na pripremama i putovanjima. U novinama su osvanule reči: “Slavnić je zao duh reprezentacije!” Na ovo je Moka odgovorio, i to pred TV kamerama, poručivši mu da će se peške vratiti u zemlju ukoliko reprezentacija osvoji zlatnu medalju. Kada je upitan kome je pred kraj finala u publici dobacivao, Moka je odgovorio: “Onaj govor bio je upućen dotičnom gospodinu Špeletiću. Okrenuo sam se prema njemu i rekao mu: ‘Prike, kada se već ne razumeš u košarku, spremaj dobre cipele pa put pod noge!”

“Bio je to naš ventil, u neku ruku i osveta onima koji su naš nipodaštavali, verovali da je naša generacija već pri kraju. Apsolutno nismo imali ni najmanju nameru da omalovažavamo Sovjete. Sa njima to i nije imalo nikakve direktne veze. “Stručnjaci” su počeli da nas već tada otpisuju, a mi smo kasnije osvojili zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu u Manili i zlatnu na Olimpijskim igrama u Moskvi.” – Zoran Slavnić.

Za kraj, izjava selektora Ace Nikolića koju provlačim kroz primljenih 61 u finalu – “Smisao i suština odbrane svode se na stav – napadati napadača, kao što se uostalom i uspešnost napada obezbeđuje žaštitom, čuvanjem, dakle odbranom sopstvene napadačke akcije od agresivne suparniče odbrane.”

lijež 77

autor: Zlatko

Finale Kupa Koraća 1978.

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

ČITAJTE NA NOVOM SAJTU www.exyukosarka.rs

Gomeljski sa poštovanjem

Nagrada za trenera godine u Evropi (Evroligi) danas nosi ime legendarnog Aleksandra Gomeljskog, dugogodišnjeg trenera Sovjetskog Saveza, koji je ovu reprezentaciju vodio do zlata na OI 1988. u Seulu, dva svetska zlata i čak sedam evropskih. Sa svojom selekcijom 60-ih je predstavljao je pravu “noćnu moru” svima, među kojima i Jugoslaviji. Konačno je, 1970. godine na SP u Ljubljani, Jugoslavija prekinula dominaciju Gomeljskog. U međuvremenu, slavni trener zbog problema sa jevrejskim poreklom biva privremeno sklonjen (OI 1972. u Minhenu) sa mesta glavnog trenera SSSR-a. I pored toga je poznato da su to praktično bili igrači koje je on selektirao, njegov tim (CSKA), tako da je uvek bio oko ekipe. U to doba, stasava “zlatna” generacija jugoslovenske košarke. Gomeljski se 1977. godine vraća na mesto glavnog trenera, sa krajnjim ciljem osvajanja zlatne olimpijske medalje na domaćem terenu u Moskvi 1980. Ono što ga je tamo sačekalo, predstavlja prema njegovom ličnom priznanju najteži poraz u karijeri. Jugoslavija je dobila utakmicu koja je donosila prolaz u finale, rezultatom 101:91, nakon produžetka. Kasnije nam je Gomeljski donekle vratio za ovaj poraz na SP u Španiji i čuvenoj utakmici kada je izgubljeno +9 u poslednjem minutu, kao i u Seulu 1988. Bio je sitan i prgav, galamdžija, često je loše govorio o nekim jugoslovenskim igračima tokom frustrirajućeg perioda od šest godina u kojem Sovjeti nisu mogli da savladaju Jugoslaviju na velikim takmičenjima. Bio je takav autoritet i jaka ličnost da se sve svodilo na jedan cilj – prevazići Gomeljskog. I u tome smo uspeli. Gomeljski iskreno i sa poštovanjem priča o rivalstvu sa Jugoslavijom u razgovoru sa Jovanom Tanurdžićem, vođenom pre 15-ak godina:

“Uvek sam voleo igru koju je vaš državni tim sprovodio. Naravno, najviše ste mi bili dragi kada smo vas pobeđivali. Ali, istina je samo ta da sam provodio besane noći pred neke odlučujuće utakmice naše reprezentacije i “plavih”. Znao sam da bez obzira šta pripremim, za Slavnića ili Ćosića nije bilo iznenađenja, jer su oni uvek imali neku svoju akciju, koja je iznedrena u tom trenutku. Ta inventivnost vas je izdvajala oduvek.

kicanovic-cosic

“Svaka pobeda nad Jugoslovenima se brojala mnogo više od drugih. Na Olimpijadi u Seulu za zlatno odličje igrali smo sa vama. Amerikanci su ranije otpali i to me uvek oraspoložilo, jer njihov odnos prema ostalom košarkaškom svetu je bio potcenjujući. U Seulu sam likovao kada su moji igrači dobijali najsjajnija odličja. Međutim, olimpijski turnir u Moskvi je moja rana, koja se ne može preboleti. Domaći teren i tim valjda najbolji od kako sam predvodio “zbornaju” i očekivao sam zlato. Ali naišli smo na Jugoslovene. Taj poraz me je skoro udaljio od trenerske klupe. Ne, nije bilo ništa nekorektno, već smo svi živeli za zlatnu medalju osvojenu u našoj prestonici. Kićanović, Slavnić, Dalipagić, Ćosić, Jerkov i ostali izabranici mog višegodišnjeg prijatelja Ranka Žeravice su nas nadigrali. Nismo izdržali pritisak imperativa pobede. To vam nikada neću zaboraviti. Ukoliko je moguće za nešto u sportu se osvetiti onda je naša pobeda na svetskom šampionatu u Španiji bar donekle ublažila rane. Sećate se, bila je to ona utakmica kada ste u poslednjem minutu imali devet poena razlike, a mi smo otišli u finale Mundijala. Sve je to život, uspomene i ukoliko hoćete, žal za vremenom koje je neumitno prohujalo.”

“Kada govorimo o tom dobu moram istaći još nešto: rivalitet naših i vaših košarkaša je doneo napredak svetskom košarkaškom pokretu. Mnogi su do pojave generacije jugoslovenskih i sovjetskih igrača mislili da je kvalitetan basket moguć samo u Americi. Dokazali smo da i beli igrači imaju sve psihofizičke osobine ravne crnim igračima, a to se sada dokazuje i u NBA takmičenju.”

1235649442

Gomeljski je, sa pomenutim prekidom, bio selektor SSSR-a u periodu od 1961 do 1988. godine!

 

autor – Zlatko

Ispod koša – Dražen Dalipagić 2. deo

     “Čudan smo mi mentalitet i na čudan način se kod nas rađaju superasovi. Kića je odrastao u Čačku, Jerkov u Puli, Ćosa u Zadru, Mirza u Tuzli, ja u Mostaru, Žižić u Crnoj Gori…Dođemo u veliki klub kao transfuzija, i za godinu-dve dana postanemo pečeni internacionalci. Svako od nas doneo je nešto novo što dotle nije viđeno na našim terenima. Visinu, izvanredan šut, skok, brzinu…Tako postajemo istorija. Mi nikada nismo proizvodili industrijske košarkaše. Sve naše zvezde su unikati.”

Scan100101

O prvoj utakmici za Partizan, gostovanju u Jazinama:

“Nas je čekao opasan tim Zadra. Dok je trener nešto govorio, noge su mi drhtale i jedva sam čekao da se utakmica završi, kako-tako. Do nas je dopirao huk tri hiljade temperamentnih Zadrana, koji su tražili od svojih igrača da nam “skinu skalp”. Istrčao sam na teren među poslednjima – i ničeg se više ne sećam. Kasnije sam u novinama pročitao da sam dao šest koševa (ne znam kako) i da sam igrao osrednje. Na toj utakmici prvi put sam osetio moć publike. Tri hiljade glasova spojenih u grmljavinu učinili su da još tri dana ništa nisam mogao da čujem. A dole na parketu čovek je toliko zagušen i zbunjen da nije u stanju da kaže sebi: “Odlična galama. Misliću da ovi navijaju za nas.”

Prvo zakucavanje i debi u Hali sportova:

“Lagano sam se zatrčao, napravio dva brza koraka, vinuo se što sam više mogao – i učinilo me se da sam laktovima udario u koš. Lopta je poput metka proletela kroz mrežicu, a ja sam sekund-dva ostao viseći o obruč. Dok sam padao, čuo sam buru. Tada sam prvi put slušao skandiranje upućeno meni. Dok su se moji saigrači smeškali, samom sebi sam ličio na pekarski kvasac. Mislim, tako sam narastao!”

2ljj21g Continue reading