Mirza, hvala ti!

Nisam do sada pisao o Bosni i Mirzi, ne iz razloga što su teme ostalih tekstova bitnije, već zato što nisam osećao da bi to bilo dovoljno dobro. Pomislim uvek, sigurno ima već stotinak dobrih tekstova Sarajlija i ljudi koji su ga poznavali…pa barem je on bio takav – svačiji. Međutim, nije to sve baš tako, ljudi nedovoljno pamte veliku legendu. Ipak, treba spomenuti sjajnu knjigu Slobodana Đurasovića, Svjetla za daljine (1998) u kojoj je zajedno sa Mirzom, u dijaloškoj formi skrojio njegovu životnu priču. Sarajevo se uvek čini posebnim, pogotovo ako se uzme nešto iz predratnog perioda – ljudi, olimpijada, muzika…i onda kada se dublje zagledaš vidiš da stvarno jeste tako. KK Bosna je bila poseban klub. Mlad, ambiciozan. Trebao im je lider i dobili su ga, 1972. godine. E, on je bio – jedinstven!mirza yu

Mirza Delibašić nije imao sportsku aroganciju. Znate ono – vaši vas obožavaju, ostali uglavnom mrze zbog raznih stvari, izjava itd. On je aplauz dobijao i u Jazinama (Zadar). E, to nikom nije pošlo za rukom, možda bi i Praji činili tu čast, ali on je uglavnom išao u paketu sa Kićom koji blago rečeno nije bio ljubimac protivničkih navijača. Možda je i zato bio pomalo nepravedno zakinut u reprezentaciji gde je godinama počinjao iza Kićanovića i kasnije kroz rotaciju sa Slavnićem. Savršeno držanje, elegantna kretnja, pregled igre, jedinstveni leđni roling na obe strane i strašan skok šut su sve elementi po kojima se Kinđe jasno izdvajao od drugih. Posebno želim da naglasim njegov osećaj za asistenciju koji se ne pominje dovoljno. Iako je originalno bek, pas mu je bio a thing of beauty. Pazite ovo – kao dečak trenirao balet, pa onda sa desetak godina sakupljao i krao sekundarne sirovine ne bi li kupio fudbalsku opremu. Dalje, pionirski prvak BIH u tenisu – danas bi Federer imao svog preteču po eleganciji na terenu da umesto njega neki drugi “daroviti” nisu poslani u Čehoslovačku što ga je slomilo i navelo da ostavi reket. Po upisivanju tuzlanske gimnazije gde mu je otac bio nastavnik fizike, Delibašić luta među sportovima, ali ga jaka školska košarkaška ekipa privlači ka tom sportu. Hvala im na tome. Tokom drugog razreda gimnazije, Mirza postaje član juniorske ekipe tuzlanske Slobode. Nije prošlo dugo pre nego što dolazi do prvog tima. Najveći rival Slobode u republičkoj ligi BIH bila je mostarska Lokomotiva za koju je svoje prve ozbiljnije košarkaške korake pravio Praja Dalipagić: “Naš najveći rival bila je Sloboda iz Tuzle. Za nju je igrao smešan momak, visok i škrljast, koji je na mestu krila delovao kao usporeni film. Verujem da pod kapom nebeskom nije bilo čoveka koji bi se kladio na tog mršavka i mene da ćemo napraviti karijeru i postati Mirza Delibašić i Dražen Dalipagić. Šteta, taj je propustio da dobije opkladu!” (Dalipagić, Ispod koša 1978).

Na kraju ipak saigrači u Realu.

Na kraju ipak saigrači u Realu.

Onda je sve krenulo, 30, 40 poena standardno, poziv u kadetsku reprezentaciju Jugoslavije sa kojom u društvu Kićanovića osvaja prvo zlato na velikom takmičenju, kadetsko (U16) EP održano u Gorici (Italija). Mirza je najbolji strelac ekipe sa 17 poena u proseku. Kreće borba za malog koji je –  “čudo”. Najkonkretniji su Partizan i Bosna. Crno-beli imaju velikog aduta, na klupi je Ranko Žeravica koji uspeva da ubedi Mirzu da zajedno sa Dalipagićem dođe u Beograd i trenira sa klubom nakon čega se očekivao potpis. Obojica sa po jednim koferom, garsonjera na Voždovcu. Dopao mu se Beograd, ali simpatije nisu uzvraćene punom merom. Nikoga nije poznavao. Praja je odlučio da istraje i pored psihološke krize, Kinđe je odlučio da jednostavno pobegne. “Tamo smo deset dana proveli trenirajući sa novim drugovima. Mirza je bio jako ćutljiv i neraspoložen. Jednog dana kada sam se vratio iz grada – nije ga bilo. Ni njegovih stvari!” – (Dalipagić, 1978). Ovako je to Kinđe objasnio godinama posle…“Suviše mlad, suviše uplašen, impresioniran – eto dijagnoze mog bekstva. Nisam nikoga poznavao. Posle treninga svi odu svojim poslom, a ja nazad u garsonjeru. Hteo sam da još jednu godinu provedem u Tuzli pa da onda dođem u Beograd. U međuvremenu se pojavila Bosna, i tako Praja i ja nismo zaigrali u istom klubu.” (Delibašić, 1978). U Sarajevu je rastao mlad klub sa mladim (24 godine!) i ambicioznim trenerom, Bogdanom Tanjevićem koji je – pored zadatka da uvede tim u prvu ligu, što je već prve sezone uspeo – dobio specijalni zadatak: ubediti Mirzu Deibašića da potpiše za Bosnu! Ne samo uprava, već i igrači Bosne shvatili su to kao ličnu misiju. Bili su spremni da odvoje od svojih plata/stipendija ne bi li finansijska ponuda za “maloga” koji im je na meču preliminarne faze

Delibašić i Tanjević

Delibašić i Tanjević

Kupa Jugoslavije ubacio 36 poena. “Ti pregovori su trajali godinu dana. Šta sve nisam radio, kakve sam sve finte izmišljao!” Imao je sjajnu taktiku, ispostaviće se. Po njegovom ličnom svedočenju, nije bilo momenta u kom je direktno zvao Mirzu u klub. “Slučajno” prateći i dolazeći na pripreme kadetske reprezentacije, vodio je razgovore sa Delibašićem u kojima je hvalio Žeravicu, Partizan kao veliki i bogat klub i najposle, Beograd kao veliki grad. Bosnu je odlučio da predstavi onakvom kakva jeste, romansijerski “…govorio sam mu kako smo mala i siromašna ekipa, ali se, eto, slažemo i volimo, u pičku materinu.” Onda je došlo juniorsko (U18) EP u Zadru gde je Jugoslavija, predvođena najboljim strelcem Delibašićem i Kićanovićem opet lako osvojilla zlato. Nekon meča sa Italijom gde je ekipa overila plasman u finale, Delibašić je obavestio Tanjevića da je odlučio da potpiše za Bosnu. “Sutradan smo se istim kolima vraćali u Sarajevo. “Hajde, vozdra!”, rekao je izlazeći iz auta. “Sljedeće nedjelje ću doći da potpišem.” – (Tanjević, Vreme 2012). Međutim, uspeh ne dolazi preko noći, gradi se iz temelja. To su u Bosni znali. Prvu sezonu u najvišem rangu završavaju u donjem delu tabele. Kinđe je prvi poenter, ali odbrana mu je slaba. Već sledeće godine su četvrti i igraće evropsko takmičenje po prvi put. Mirza je već tada među vodećim igračima lige. Dobija poziv za seniorsku reprezentaciju, prolazi sa ekipom pripreme za SP 1974 u Portoriku. Usledilo je bolno razočarenje. Kinđe otpada sa spiska kao poslednji prekobrojni, 13. igrač. Šok! Mirza je isprva mislio da nije dobro čuo, ali onda ga je realnost presekla. U međuvremenu, stiže telegram iz Sarajeva, od kluba :  “Ti si za nas najbolji na svijetu – STOP – budi mirzapametan, hrabar i dostojanstven – STOP – mi te svi mnogo volimo – STOP”. Sledeće godine Boša Tanjević morao je u vojsku, a Bosna šampionat završava na sedmom mestu. Ni ovaj korak unazad nije slomio nadanja Delibašića, Radovanovića, Varajiča, Đogića, Čečura, Pešića i ostalih da će svoj put završiti na vrhu jugoslovenske lige. Nakon te godine više nije moglo drugačije – Mirza Delibašić je među odabranima za EP u Beogradu 1975. Sledeće sezone Bosna sve više sazreva i završava iza Jugoplastike i Partizana sa skorom 18-8. Delibašić je dobitnik Šestoaprilske nagrade grada Sarajeva 1976. godine. Postao je simbol, još samo da Bosna dođe tamo gde je naumila. Tada na red dolazi jedna od najuzbudljivijih završnica prve lige Jugoslavije 1977. Bosna najpre u poslednja tri kola ispušta dve pobede više u odnosu na Jugoplastiku, a zatim u tzv. majstorici na neutralnom terenu u Beogradu, gubi utakmicu i prvenstvo košem Šolmana u poslednjoj sekundi! A imali su +8 tri minuta pre kraja i već mislili da je ono što su pet godina zajedno sanjali konačno njihovo…najjača liga u Evropi. Ali, ne bi “Studenti” i Mirza bili tako posebni da ih je ovako nešto razbilo. Naredne sezone nije bilo velike neizvesnosti. Uspeli su Kića i Praja da zaustave Kinđeta i Varaju u jednom od najboljih finala evropskih kupova ikada, ali samo nekoliko dana kasnije Bosna usred Beograda u ništa lošijem meču osvaja titulu prvaka Jugoslavije pobedom od 109:102. Mirza dobija Kićanovića u direktnom duelu, a 23 sekunde pre kraja nakon što je fauliran, odlučuje se na tada neverovatan potez. Još 23 sekunde, a Bosna ima dva poena prednosti. Po tadašnjim pravilima moglo je da se bira između dva slobodna bacanja ili lopte sa strane. Nekima je očigledan izbor bio čuvanje lopte do isteka vremena, ali ne i za Mirzu. Za najboljeg izvođača slobodnih bacanja u istoriji jugo košarke (jedini koji bi mogao da mu parira je Peđa Stojaković) postojao je samo jedan izbor. “Bio sam siguran da ću iskoristiti bar jedno slobodno bacanje…” (Delibašić, Tempo 1980).  Naravno da je pogodio oba bacanja i rešio prvenstvo. Beše to, posle osvojenog državnog Kupa iste godine, drugi istorijski uspeh “Studenata”. Biće ih još…i većih. Zenit popularnosti Mirza i Bosna dostižu neverovatnim pohodom na prvu klupsku titulu prvaka Evrope za Jugoslaviju. Sevali su te sezone desetak puta po meču one čuvene Mirzine roling pa skok-šut kombinacije negde sa udaljenosti današnje trojke. Završnica – obavezno “bez koske”. U jednoj od odlučujućih mečeva za plasman u finale, protiv Huventuda u gostima, u direktnom duelu protiv druga i cimera iz reprezentacije Moke Slavnića, ubacio je 41 poen. Procenat šuta te sezone u Kupu Šampiona mu je preko 55%.. U finalu Emersonu pakuje 30 poena i potvrđuje status prvog u Evropi, iako se mora pomenuti i čuvenih 45 Žarka Varajića u utakmici života. Bosna prvak Evrope! Vratimo se kratko na reprezentaciju. Od prvenstva ’75, pa nadalje, Kinđe je uglavnom imao ulogu šestog igrača. “Mirza je jedan specifičan biser i svima nam je uvek bilo žao što ne igra više, ali imao je takvog monstruma ispred sebe (Kićanović) da je to zaista bilo teško…” (Moka Slavnić, Goli život 2015).

Duel Delibašić - Kićanović

Duel Delibašić – Kićanović

Mora se napomenuti, nije tu nikada bilo sujete, niti je zbog toga Kinđe manje voleo Kiću. Delibašić je 1980. godine po prvi put od strane eminentnih zagrebačkih Sportskih Novosti, izabran za najboljeg igrača Jugoslavije (slika desno sa pomenutim priznanjem), nakon što je predvodio mirzaBosnu do povratka titule prvaka u Sarajevo. Uspesi koje je sa Bosnom nanizao i forma koja je godinama konstantna konačno su odveli ka tome da Delibašić uzme ulogu ključnog igrača i zajedno sa Kičom i Prajom na Olimpijadi u Moskvi 1980, dovede Jugoslaviju do najvećeg uspeha u istoriji.. U finalu protiv Italije je sjajan sa 22 poena. Iz Madrida dolazi poziv velikog Reala… Zamislite da se danas neki igrač usmeno dogovori sa klubom bez ikakvih posrednika i na kraju obe strane ispoštuju dogovoreno. Nemoguće. Takav odnos vladao je između Mirze Delibašića i Reala, a do sada ste verovatno zaključili zašto. I danas ga se sećaju i čuvaju od zaborava možda i više nego ovde, a proveo je samo dve sezone u Madridu. Nakon što je ’80-’81 odslužio JNA, priključio se ekipi. Ko je mislio da će se loše snaći u novoj sredini, grdno se prevario. Ne samo da je već prve godine najbolji strelac kraljevskog kluba, već je od čuvenog i neprikosnovenog pleja Korbalana preuzeo i organizacijske zadatke. Real prvu Mirzinu sezonu u Španiji završava šampionski sa skorom 25-1. Što je najvažnije, jedini poraz pretrpeli su od Kotonificia iz Badalone a ne od najvećeg konkurenta Barselone. U poslednje kolo, oba kluba ušla su sa po jednim porazom, Barsa je bila domaćin, tenzija ogromna: “Atmosfera je bila kao da se ide na Mjesec, čak je i polovično smireni Lolo Sanz bi nervozan. Meni smiješno, bio sam mrtav-hladan, znao sam da ćemo dobiti. Osjetio sa da se Lolo dvoumi ko će voditi igru, ja ili Corbalan. Zato sam mu rekao: Ja ću biti playmaker! Zar da Corbalan ne igra, pitao me je? Neka igra, ali da ja vodim igru, ako izgubimo moja odgovornost.” (Delibašić, Svjetla za daljine 1998). Utakmica za titulu završena je pobedom Reala 102:93. Kinđe je postigao 28 poena i imao 15-ak asistencija i ušao u društvo večitiih heroja madridskih obruča. Prosek poena te sezone mu je preko 25.

Vrlo brzo među legendama Reala.

Vrlo brzo među legendama Reala.

No look pas by Mirza

No look dodavanje by Mirza

Naredne sezone u Realu mu se pridružio Dražen Dalipagić. Kakav je to tim bio! Kinđe, Praja, Fernando Martin, Korbalan, Ituriaga itd. Međutim, Delibašića sve više pritiskaju privatni problemi i oscilacije u njegovoj igri tada počinju. Drugi problem za klub bio je taj što Dalipagić zbog pravila o samo jednom strancu iz Evrope (prirodno, Real je odabrao Mirzu), nije mogao da igra domaća takmičenja, već samo Evroligu. Mirza u jednom meču 30 poena, u drugom samo 7-8 i tako u krug. Stali su u EL pre finala, a u španskom prvenstvu se ponovila slična situacija kao prethodne godine, s tim što je ovaj put u posebnoj majstorici za titulu Barsa slavila, a Delibašić odigrao loš meč. Bio je savršeno svestan svega i par dana nakon meča doneo je odluku da napusti klub. “Bilo me stid tih divnih ljudi, oni su zaslužili pravog Mirzu, a ja više nisam bio pravi Mirza.” (Delibašić, 1998). Otišao je u upravu i raskinuo ugovor. Pomoć je ponudio stari prijatelj, Bogdan Tanjević, tada trener Kazerte. Trebao je to biti novi period u jakom klubu. Ali, avgusta 1983, Mirza je pretrpeo jak moždani udar, jedno vreme nije mogao da se pomera, niti da govori. Gledao je smrti u oči. Velika karijera morala je prerano da se završi, pre tridesete godine. “Tada se To dogodilo… U prvom trenu sam mislio čak i da sam zaspao, ili da je to neka slabost, proći će. Ali, bilo je sve gore: kao da je nesto puklo u meni, pa sam sav iscurio kroz tu rupu. Vise uopste nisam vidio cestu ispred sebe, sjećam se da sam jasno čuo zvuk motora, ali strašno pojačan, prolazio mi je tačno kroz mozak, počeo sam poskakivati na sjedištu. Uhvatio sam se grčevito rukama za naslone, kao da me neka sila vukla u vazduh. I zubi su mi poceli cvokotati, kao stroj. Ode ti, Mirza – pomislio sam.” (Delibašić, 1998). Uspeo je da se oporavi i postavljen je za direktora Bosne. Real mu je učinio veliku čast. Klub je došao u Sarajevo na zvaničan oproštaj i utakmicu sa Bosnom za koju je poslednji put sa brojem 12 nastupio Mirza. Veliki deo svoje karijere čuveni centar Bosne Zdravko Čečur nije imao priliku da čuje svoje ime na prozivci igrača jer je aplauz nakon prozivanja Deilbašića uvek bio mnogo duži i bučniji od drugih. U tekstu sam izostavio deo o porocima. Zbog moždanog udara, naglo je izgubio ono što je najviše voleo – košarku, utakmice, a onda dalje redom svoj grad, zemlju i prijatelje. Zavladalo je ono najgore – razočarenje. Nije ga zaobišlo ništa od “svetog trojstva” alkohol, kocka, cigarete. Ima tu mnogo anegdota o (dozvoljenom) posećivanju kockarnica na turnirima reprezentacije zajedno sa Slavnićem, o paklama Marlbora itd. Ono što je bitno jeste da – iako je telo trpelo svašta – to na njegovu igru nije uticalo. Ona je bila i ostala umetnost.

Mirza...pehar šampiona Evrope i Marlboro.

Mirza…pehar šampiona Evrope i Marlboro.

Mirza Delibašić – Kinđe (1954-2001)

autor: Zlatko.

Veče kada se kraj Morave odlučivao šampion – Borac vs. Partizan: foto galerija

Marta 1979. godine, tri kola pre kraja prvenstva Jugoslavije u prepunoj Hali kraj Morave, Borac iz Čačka je ugostio Partizan kome je pobeda značila verovatno osvajanje titule jer bi u tom slučaju zadržao jednu pobedu više u odnosu na Jugoplastiku, a u preostala dva kola imao dobar raspored – utakmice kod kuće protiv riječkog Kvarnera i beogradskog Beka. Na klupi Borca iskusni trenerski mag Profesor Aca Nikolić, a s druge strane mladi Dušan Ivković. Najveća zvezda Partizana Dragan Kićanović povredio se na utakmici sa Cibonom, izgledi da će igrati bili su slabi i prvo poluvreme nije ulazio u igru. Borac je bio ravopravan do momenta kada je Dušan Ivković odlučio da rizikuje i pošalje ga na parket početkom drugog dela. Kića je tada sjajno dirigovao igrom svog tima i Partizan dolazi do velike pobede rezulatatom 101:93. Igrač utakmice bio je i danas čuveni “Toša” – Dragan Todorić, a u pobedničkom timu istakli su se još i Miodrag Marić, Arsenije Pešić i Boban Petrović. Aca Nikolić ušao je u meč sa ciljem nametanja žestokog tempa, što ekipa Borca ipak nije uspela da izdrži do kraja meča, te je sjajan meč u sjajnom ambijentu završen velikom pobedom Partizana.

Nervozni Kićanović tokom prvog poluvremena deli savete saigračima, dok trener Ivković iz stolice mirno posmatra meč.

Nervozni Kićanović tokom prvog poluvremena deli savete saigračima, dok trener Ivković iz stolice mirno posmatra meč.

Boban Petrović je odigrao odličan meč. Ovde postiže koš preko Uroševića.

Boban Petrović je odigrao odličan meč. Ovde postiže koš preko Uroševića.

Kićanović je odigrao 17  minuta u drugom delu i podigao svoju ekipu na potreban nivo za pobedu. Na slici je u duelu sa Arsićem.

Kićanović je odigrao 17 minuta u drugom delu i podigao svoju ekipu na potreban nivo za pobedu. Na slici je u duelu sa Arsićem.

Arsić je bio najefikasniji igrač Borca sa 12 poena. Levo je igrač utakmice Dragan Todorić.

Arsić je bio najefikasniji igrač Borca sa 12 poena. Levo je igrač utakmice Dragan Todorić.

Profesor Aleksandar Nikolić učinio je sve što je mogao, ali nije uspeo da zaustavi Partizan na putu ka šampionskoj tituli.

Profesor Aleksandar Nikolić učinio je sve što je mogao, ali nije uspeo da zaustavi Partizan na putu ka šampionskoj tituli.

Duda Ivković nakon meča proverava stanje Kićanovića.

Duda Ivković nakon meča proverava stanje Kićanovića.

Fotografije: Tempo

autor: Zlatko

Više boksa nego košarke – Kup Jugoslavije u Rijeci 1988.

Sredinom osamdesetih jugoslovenska klupska košarka uspostavlja prvi talas svoje dominacije u Evropi kada Cibona osvaja dve titule prvaka starog kontinenta ’85 i ’86. Domaća liga je sve jača. Tada se javlja situacija u kojoj je po mnogima lakše biti šampion u Evropi (Kupu Šampiona) nego u Jugoslaviji. Da stvari po Cibose budu još gore, u isto vreme stasava supertalentovana generacija igrača Jugoplastike i Partizana koja polako preuzima primat i formira sopstveno veliko rivalstvo ozbiljno ugrožavajući dominantne Zagrepčane. U sezoni 86/87 “Partizanove bebe” vraćaju pehar državnog prvaka u Beograd.

Sledeće sezone tri kluba zauzimaju čelne pozicije u ligi, Partizan odlično igra u Evropi, Jugoplastika suvereno drži prvo mesto na tabeli, a Cibona sve to dobro prati, okosnica ekipe je i dalje na okupu, iako je već praktično jasno da Dražen Petrović igra svoju poslednju godinu u timu.

Kup Jugoslavije, takmičenje koje dolazi pred završnicu prvenstva i Evrolige, predstavljao je sjajnu šansu da tri od najjačih pet ekipa u Evropi “opipaju puls” jedna drugoj. Ono po čemu će završnica Kupa Jugoslavije u Rijeci februara 1988. godine ostati upamćena jesu opšte tuče na terenu tokom polufinalne, kao i nakon finalne utakmice.

Kup se uvek igrao za čast i prestiž, često na ivici regularnosti, a sve tenzije iz prethodnih okršaja prete da kulminiraju baš tamo – na neutralnom terenu.

Cibona je u polufinalu savladala Rabotnički, uz sjajnu partiju Zorana Čuture. Drugi polufinalni par: Jugoplastika – Partizan. “Crno-beli”i su odigrali sjajno prvo poluvreme, ali Jugoplastika se nije predavala i uspela je da preokrene. U drugom delu došlo je do potpunog gubitka nerava na terenu. Glavni akteri bili su rođeni Riječanin Ivo Nakić i momak iz Beograda na “privremenom radu” u Splitu, Zoran Sretenović. Obe ekipe našle su se u gužvi na terenu, kasnije su se u direktnu tuču uključili i Grbović i Ivanović. Postoje mnoge legende kako je Grbović bacao po 4-5 igrača Jugoplastike što je, čini se, ipak malo preterano, iako je Grba važio za glavnog “tabadžiju” u Partizanu. Izveštaji sa meča govore i da je tadašnji potpredsednik Partizana, Dragan Kićanović udario sudiju Remsa iz Ljubljane. Meč je završen pobedom Jugoplastike.

Desni kroše Nakića pogađa Sretenovića

Desni kroše Nakića pogađa Sretenovića

“Tuča je nastala posle mog fauliranja Kukoča. On je zatražio objašnjenje, dotrčao je Divac da spreči eventualni konflikt, a na njega je nasrnuo Ivanović i krenule su nemile scene.” – Ivo Nakić.

Ali lakša kategorija uzvraća :)

Ali lakša kategorija uzvraća 🙂

U neizvesnom finalu još jedna maestralna partija Čuture koji je rešio finale za pobedu Cibone 82:80. Postigao je 23 poena, a pratili su ga D. Petrović i Cvjetičanin sa po 15 poena. Ono što je usledilo nakon finalnog meča bacilo je u senku sjajnu Čuturžeinu partiju. Ponovo su bekovi Jugoplastike u centru dešavanja. Padaju pravi bokserski krošei. Danko Cvjetičanin i Perasović su u prvom planu, posle se uključuju Sobin, Dražen i ostali.

Sretenović i Sunara

Sretenović i Sunara

Sretenović, Burić, Novosel, Čutura...umesto čestitki velika gužva i tuča

Sretenović, Burić, Novosel, Čutura…umesto čestitki velika gužva i tuča

Cvjetićanin udara Perasovića

Cvjetičanin udara Perasovića

Partizan je te godine stao na final four-u Evrolige, Ciboni je ostao samo Kup uz odlazak Petrovića na kraju sezone, a Jugoplastika je suvereno uzela prvenstvo i započela nezapamćenu dominaciju jugoslovenskom i evropskom košarkom.

Čutura -  svetla tačka i junak finala

Čutura – svetla tačka i junak finala

Trofej ide Ciboni

Trofej ide Ciboni – sve fotografije su iz čuvenog sportskog časopisa Tempo.

autor: Zlatko

Brkati velemajstor

Pojavom Nikole Plećaša, košarka u Zagrebu izlazi iz medijske zapostavljenosti, a momci iz Lokomotive (preteče budućeg dvostrukog evropskog prvaka, slavne Cibone) više nisu igrali u pozorišnoj atmosferi pred čašicom gledalaca koji bi svi stali u tri taksija. Blagajnici i redari bili su nepotrebno opterećenje za šuplju klupsku blagajnu. Svako van uskog i intimnog kruga ko bi zalutao u dvoranu na Trešnjevici, bio je dočekan poput čudaka koji ne zna šta će sa viškom vremena.

Od početka Plećaševe zvezdane ere, ta dvorana je postala stalno krcata, bez obzira sa kojim su se suparnikom “lokosi” sastali. Iako je mogla da primi jedva hiljadu duša, u nju bi se natrpalo dvostruko više. Zato ju je neki domišljati novinar nazvao “Kutija šibica”, i to joj je ime zauvek ostalo. Spas je pronađen u televiziji, tadašni predsednik kluba postao je i direktor TV Zagreb (Branko Lentić), pa je Lokomotiva postala jedan od najgledanijih klubova u Jugoslaviji.

Iz perioda bez brkova. (foto: Yugopapir)

Iz perioda bez brkova. (foto: Yugopapir)

Nikola Plećaš je svojim čudesnim umećem pretvorio košarkašku igru u pomodarstvo. Odjednom je u Zagrebu postalo “šik” i “in” biti viđen u “Kutiji šibica”. Stvorena je snažna navijačka družina koja je glasno i složno klicala od početka do kraja utakmice: “Heja, heja lokosi!” I još češće: “Sveti Nikola!”, u čast brkatog velemajstora, glavnog u stroju, duši i Bogu Lokomotivinih momaka. Plaćali su ga kao nijednog košarkaša u Jugoslaviji. Postao je ličnost koja gleda sa naslovnih stranica najtiražnijih revija, novinari su čekali u redu za razgovor s njim, pozivali ga u žirije za izbor lepotica, a najatraktivnije Zagrepčanke – filmske glumice, misice, manekenke, tv spikerke, stjuardese, balerine i estradne pevačice – nametale su mu se i nadmetale za njegovu naklonost.

Plećaš je 1967. godine potpisao za Lokomotivu. Ono što je prethodilo potpisu bio je niz poteza u okviru delikatne misije “preotimanja” Plećaša i Šolmana iz drugog zagrebačkog kluba,  Mladosti. Plećaša su uspeli da privole, ali je Šolman (iako je prethodno uslovio Lokomotivu da će preći samo u paketu sa Plećašem za istu platu) dobio mnogu veću ponudu od Jugoplastike i zavšio u Splitu. Revoltirana Mladost je iz osvete dala ispisnicu Šolmanu ali uz uslov da ne pređe u Lokomotivu. Kao odštetu za svog igrača dobila je dvadeset lopti od Jugoplastike! Plećašu je naravno nisu dali i kako su pravila tada zahtevala, ukoliko bivši klub ne pristane da igraču da ispisnicu, igrač pauzira bar godinu dana. Tako je Plećaš tek nakon deset meseci odigrao svoj prvi meč kada je Crvenoj Zvezdi u Zagrebu spakovao 26 poena u pobedi 106:96.

foto: Dnevnik košarkaša

foto: Dnevnik košarkaša

Plećaš je proveo 10 godina u Lokomotivi i do danas ostao najbolji ligaški strelac (računajući i novo doba Cibone) sa više od 5000 poena. Bio je najbolji strelac Prve savezne lige 1970. i 1975., a po jednodušnim ocenama novinara i trenera proglašen je za igrača godine 1971. Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 215 utakmica. Reprezentativnu karijeru završio je prerano, sa samo 27 godina. Naime, uoči OI u Montrealu 1976, izbačen je iz selekcije pod izgovorom da je na televiziji reklamirao čaj?! Govorilo se da bi Jugoslavija mogla biti diskvalifikovana sa igara zbog njegovog kršenja amaterskih načela. Više se nikada nije vratio u državni tim.

“Radilo se o poznatoj “aferi čaj”. Te sam godine snimio televizijsku reklamu za “frankov čaj”, što je ocijenjeno kao narušavanje načela amaterizma. Scenarij je napravio Mirko Novosel, koji je tada vodio reprezentaciju, a reklamu režirao Antun Vrdoljak. Uvjeren sam da je to bila njihova namještaljka i jedini način da me se makne iz reprezentacije. Ja tada nisam znao da je ondašnji predsjednik MOO Avery Brundage izdao proglas u kojem je blagonaklono govorio o vrhunskim sportašima koji reklamiraju proizvode zbog popravljanja materijalne situacije u sportu. Tako smo Rato Tvrdić (koji je snimio reklamu za čarape “sloboda”) i ja kažnjeni, nismo mogli na Olimpijske igre u Montreal. Da i ne spominjem bizarnu činjenicu da za tu reklamu, zbog koje sam kažnjen, nisam dobio ni dinara. Inače, umjesto mene je na Olimpijadu u Montrealu išao Žarko Varajić iz sarajevske Bosne. Zanimljivo je da je na Olimpijadu u Montreal tada otišao Andro Knego, iako je bio sa mnom u istoj reklami za čaj. “ (Nikola Plećaš – Blic, 2007).

Del Boy style :)

Del Boy style 🙂

Životna predstava Nikole Plećaša bila je finalna utakmica FIBA Kupa Koraća 1972, kada je Lokomotiva u revanšu finala ukrstila mačeve sa OKK Beogradom. U Beogradu su domaćini stekli vrednih +12 pred revanš u Zagrebu. Prvo poluvreme revanša Beograđani završavaju sa +8, a Plećaš sa četiri lične greške. Gosti su već slavili…ali onda se dogodilo košarkaško čudo dotle neviđeno u Zagrebu. Nikola Plećaš je zasukao brčine i upustio se u avanturu. Krenuo je sam protiv “plavih”, kao da na leđima ne nosi četiri lične. U furioznom tempu mrvio je zbunjene goste koji nisu verovali šta ih je snašlo. Nisu ni trepnuli, već je bilo serije od  21:1. Pogađao je odakle god bi uputio loptu, čak i sa sredine parketa! Mada su suparnici svesno išli na to da ga navuku na peti prekršaj – nisu uspeli. U drugom poluvremenu rezultat je bio nezamislivih 54:25 – ukupno 94:73, uz Plećaševih 40 poena. Konačnih devet koševa viška za Lokomotivu. Bio je to prvi od kasnijih brojnih evropskih trofeja jugoslovenske košarke i najbolje zagrebačke košarkaške ekipe.

originalslika_Studio-br-394-1971-Nikola-Plecas-70193901

Izvor: Pero Zlatar:  Plećaš Nikola, u knjizi – Made in Yugoslavia.

Foto-galerija: Eurobasket u Jugoslaviji 1975. godine

ep 1975

otvaranje ep 1975

Otvaranje šampionata – hala Pionir.

jelovac 1975

Finale, Aleksandar Belov u duelu sa Krešom Ćosićem. Na slici su još Vinko Jelovac i Praja Dalipagić.

kreso 1975

MVP šampionata Krešimir Ćosić pogađa preko Aleksandra Belova, centra SSSR-a.

jugoslavija 1975

Dragan Kićanović rešio je finalnu utakmicu sjajnom solo akcijom za odlučujućih 88:84.

kica i moka 1975

Slavlje Moke i Kiće.

zlato ep 1975

Za ekskluzivne fotografije zahvalnost Žarku Dapčeviću Dabi.

autor: Zlatko.

Najsjajniji reprezentativni turniri – 1. Moskva 1980

Nakon Manile 1978. godine, Aca Nikolić odlazi sa mesta selektora, a mesto prepušta svom pomoćniku Petru Skansiju. Skansi nije mnogo eksperimentisao što se sastava tiče, ali rezultati ’79 nisu nimalo sjajni. Bila je to prva godina još od 1960 u kojoj reprezentacija nije osvojila niti jedno zlato, čak ni na Balkanskim i Mediteranskim igrama. Shvativši ozbiljnost situacije, košarkaški vrh države na selektorsko mesto poziva Ranka Žeravicu koji, prihvatajući ulogu koja sa sobom nosi ogromnu odgovornost, odlučuje da se nakon osam godina vrati na selektorsko mesto.

Maskota OI - Miška

Maskota OI – Miška

Žeravica je pred sobom imao veliki zadatak, motivisati igrače jedne velike generacije koja je osvojila skoro sve na još jedno veliko odricanje, teške pripreme i glad za konačnim trijumfom na jedinom takmičenju na kom Jugoslavija nema zlato. I to na terenu najvećeg rivala, u Moskvi. Trebalo je, nakon slabije forme okosnice tima na EŠ u Italiji ’79, uveriti te velike igrače da imaju još velikih pobeda u rukama. Selektoru su na pripremama pomagali najbolji mladi treneri, Tanjević i Trninić, kao i Mirko Novosel koji je imao ulogu savetnika. Igrači su pripremni period opisali kao najteže pripreme ikada. Pompezne izjave Sovjeta čule su se mnogo pre turnira. Tvrdili su da ih sada, nakon što su se vratili na evropski tron i posle šest godina pobedili Jugoslaviju na velikim takmičenjima, niko neće zaustaviti. Gomeljski je govorio o najjačem timu koji je ikad vodio, a Ranko Žeravica je pred takmičenje na glupo novinarsko pitanje sa kojom medaljom bi bio zadovoljan da se vrati, rekao: Srebrnom…najmanje! Naravno, treba spomenuti da je senku na takmičenje bacilo neučestvovanje SAD-a na Igrama. Za košarkaški turnir to je bio ne veliki, ali ipak gubitak, jer su SAD bile zvanični olimpijski šampion, iako su slali selekciju sačinjenu od univerzitetskih igrača. Što se tiče Jugoslavije, u odnosu na Manilu 1978 i taj sastav, na užem spisku za Moskvu načinjena je samo jedna jedina promena. Mihovil Nakić je novo ime, dok Petera Vilfana ovoga puta nije bilo na spisku.

OI1980

Širi spisak reprezentacije na pripremama za OI 1980. u Moskvi. Stoje: Knego, Radovanović, Nakić, Žižić, Krstulović, Ćosić, Jerkov, A. Pešić; treneri Trninić, Tanjević i Žeravica. Čuče: Nikolić, Delibašić, Slavnić, Kičanović, Petrović, Skroče, Dalipagić. foto: dnevnik košarkaša

I za ovo takmičenje znaju se udarne snage Jugoslavije. Kao vidnu promenu treba ipak izdvojiti Mirzu Delibašića koji je sada, nakon osvajanja evropske krune sa sarajevskom Bosnom, uspeo da se izbori da “troši džebanu” u napadu u sličnoj srazmeri sa Kićom i Prajom, kao i da tokom turnira istisne Moku Slavnića iz prve petorke iako su često igrali i zajedno na terenu (čak i zajedno sa Kićanovićem). Takmičenje je započeto utakmicom protiv “starog rivala” iz Manile, Senegala. Slična je i razlika, +37. Na zagrevanju, najbolji kod Jugoslavije standardno su Kićanović i Dalipagić sa preko 20 koševa, Mirza je stao na 14. u strelce su se upisali svi, pa i Duje Krstulović koji je u finišu meča ušao u verbalni sukob sa Žeravicom koji ga je prvi put podigao sa klupe tek 6 minuta pre kraja utakmice. No, ovaj mali incident nije uticao na ostale igrače i opštu atmosferu. Drugi susret u preliminarnoj fazi takođe je protekao po planu, +39 protiv Poljske. Ponovo je, sa preko 20 poena, najbolji trio Delibašić-Kićanović-Dalipagić. Dolazimo do prve teške utakmice sa Španijom, gde se u drugo poluvreme ušlo sa minusom od pet poena. Ekipu je u drugom poluvremenu svojim perfektnim šutevima sa distance podigao Kića i rešio ovaj meč (95:91). Ova pobeda bila je jako važna jer su preneseni bodovi iz tog meča (Španija druga u grupi).

Sjajan!

Sjajan!

Za nastavak takmičenja formirana je finalna grupa od 6 timova, iz koje će dve prvoplasirane selekcije igrati veliko finale. Bodove iz preliminarne faze preneli su SSSR, Jugoslavija i Italija. Prvi rival bila je stara mušterija – Italija. Menegin, Vilalta i društvo, naravno, nisu imali šanse – 102:81. Kića preko 30, Dalipagić preko 20, Mirza 15-ak. U odbrani posao radi ubitačna centarska linija Jerkov-Ćosić-Radovanović-Knego-Žižić. Stignu uz to kapiten Krešo i Radovanović ili Jerkov da ubace po desetak poena na svakoj utakmici. Usledio je lak meč sa Kubom na kojem je Moka podsetio da je još uvek važna karika sa sjajnim proigravanjima i poenima. Mnogo veću pažnju od ove rutinske pobede izazvala je utakmica između Italije i SSSR-a. Azuri su učinili nemoguće…nakon poniženja protiv izabranika Ranka Žeravice, uspeli su da savladaju Sovjete i Pukovnika Gomeljskog sa 87:85! Nešto slabiji meč protiv Španije nas nije skupo koštao, ali je zato Sovjete prva kriza na turniru koštala mnogo. Smirivali su strasti nakon prvog poraza. Naravno da jesu, jer sledi im najvažnija i najteža bika na turniru – duel sa Jugoslavijom. Sve je palo u vodu, svi prethodni dueli, dominacija jednih ili drugih rešavala se u olimpijskoj dvorani u Moskvi 27.07.1980. godine u 18h!

Pre nego što krene analiza velikog meča, jedna izjava Branka Skorčea: “Bili smo u neposrednoj blizini domaćih košarkaša i uglavnom se s njima susretali (u olimpijskom selu). Stariji suigrači, poput Slavnića ili Kićanovića, često su se šalili s pukovnikom Gomeljskim, izazivali ga pa bi on burno reagirao. Takav je bio, lako ga je bilo isprovocirati.” Jasno je na čijoj strani je bio kompleks od rivala. Continue reading

Žućko

Ne postoji veća legenda u jugoslovenskoj košarci od legende o Radivoju Koraću. On je prvi u nizu fenomenalnih košarkaša sa područja bivše SFRJ o kojem su ispredene raznolike bajke, temeljene na nevjerojatnoj ličnosti ovog čovjeka, njegovom značaju za i u pop-kulturi Jugoslavije šezdesetih godina. Još kao tinejdžer, osvaja prvu titulu najboljeg strijelca SFRJ sa tridesetak koševa po utakmici, u vrijeme dok se OKK Beograd još zvao BSK. Već sljedeće, 1958. godine, BSK mijenja ime u OKK Beograd, a Radivoj Korać ga vodi do prve prvoligaške titule s više od 35 koševa prosječno.

korac legenda

Nevjerojatni talent za punjenje koševa, mašina koja je na poziciji tadašnjeg drugog centra (današnja četvorka), razbijao svaku pomisao da ga je moguće zaustaviti, zabija redovno 30, 40, 50 ili više poena. Već po potrebi. Slobodna bacanja puca “odozdo” i svake noći ih zabije više no itko u tadašnjoj ligi. 1960. godine, Korać, nadimkom “Žućko” zbog boje njegove kose; osvaja i drugi naslov sa OKK Beogradom. Tada se već formira sjajna momčad, među najboljima u Evropi; uz Koraća su tu Slobodan Gordić, Miodrag Nikolić, Trajko Rajković… Najesen te godine, reprezentacija Jugoslavije igra prvi put na Olimpijadi. Mjesto događanja je vječni grad, Rim. Tim vođen Koraćem, Ivom Daneuom i Pinom Giergiom, osvaja 6. mjesto. Žućko je najboljim strijelcem turnira. Nakon prošlogodišnjeg zlata na Mediteranskim igrama, novi pozitivan impuls YU-košarci.korać rade
Po cijelo vrijeme svoje karijere, Radivoj Korać je sretao svog druga iz ljubljanske Olimpije, bilo u reprezentaciji, bilo na suprotnoj strani košarkaških terena. Ivo Daneu je vodio Olimpiju do dva naslova zaredom početkom šezdesetih, da bi u sezonama 1963. i 1964., u prvenstvenom nadmetanju slavio OKK Beograd. Njih dvojica biće okosnicom reprezentacije Jugoslavije koja je dobila naziv “srebrna” generacija. U konkurenciji zastražujućeg Sovjetskog Saveza, prva srebrna medalja reprezentacije potječe iz 1961. godine, sa prvenstva održanog u Beogradu. U finalu su sovjetski košarkaši bili bolji za sedam poena. Korać je bio prvenstvu prvi strijelac i MVP turnira. To je bila prva od njegove tri uzastopne titule najboljeg strelca evropskih prvenstava. 1963. je godina u kojoj reprezentacija SFRJ osvaja evropsku broncu i svjetsko srebro na prvenstvu u San Juanu. OKK Beograd je za vrijeme “Žućka” bio jednim od boljih kolektiva na starom kontinentu. Tri puta je momčad OKK Beograda dolazila do polufinala Kupa Šampiona; prvi put još 1959. I 1964. je poduhvat ponovljen, ali ovaj put OKK ostaje bez finala za nesretnih pola koša. Korać je te sezone, naravno, najbolji strelac Kupa Prvaka, a u domaćem prvenstvu osvaja svoju već šestu titulu najefikasnijeg igrača.
Sljedeća je godina vrhuncem karijere Radivoja Koraća. Te 1964-65 u Kupu Šampiona, on izvodi svoj najčuveniji trik, kada švedskom Alviku u osmini finala zabije 99 koševa u Beogradu. Ovih 99 poena biće citirani dodanas kada se govori o legendi Radivoja Koraća, ali i o povijesti evropske klupske košarke. Nešto ranije, u prvom susretu protiv Šveđana, Korać je milostiviji – 71 koš. OKK Beograd u četvrtfinalu eliminira grčki AEK iz Atene, da bi se u polufinalu sudario sa Realom iz Madrida. Španjolci zaustavljaju Koraća na nečuvenih 19 koševa u Madridu i slave 84-61. U Beogradu, u legendarno neregularno produženoj utakmici, OKK slavi sa 113-96, nedovoljno za finale. “Žućko” postiže 56 koševa – najviše što je neki igrač iz bivše SFRJ zabilježio protiv Reala. Prvenstvena sezona 1965. je i posljednjom u kojoj je Korać prvi strijelac lige. Njegovih sedam titula najefikasnijeg igrača lige ostat će vječnim rekordom Jugoslavije. Radivoj ostaje još nepune dvije sezone u Beogradu, služi vojni rok, i prije kraja 1967. godine napušta domaće prvenstvo i odlazi u belgijski Standard iz Liegea.

Ubitačan duo - Korać i Daneu

Ubitačan duo – Korać i Daneu

Statistika Radivoja Koraća iz OKK Beograda:

| SEZONA  | BROJ UTAKMICA | BROJ POENA | PROSEK |
| ------- | ------------- | ---------- | ------ |
| 1957    | 18            | 524        | 29.1   |
| 1958    | 18            | 633        | 35.2   |
| 1959    | 15            | 534        | 35.6   |
| 1960    | 17            | 666        | 39.2   |
| 1961    | 11            | 306        | 27.8   |
| 1962    | 18            | 639        | 35.5   |
| 1963    | 17            | 621        | 36.5   |
| 1964    | 15            | 473        | 31.5   |
| 1965    | 20            | 695        | 34.75  |
| 1965/66 | 6             | 154        | 25.7   |
| 1966/67 | 17            | 563        | 33.1   |

Taj kraj šezdesetih bio je čudan i divan i tužan i tragičan u isto vrijeme. Reprezentacija Jugoslavije, predvođena Ivom Daneuom i Koraćem, igrala je sve bolje. Na svjetskom prvenstvu 1967. ponovljeno je srebro , dok 1968. godine stiže i prva Olimpijska košarkaška medalja – ponovo srebro. U finalu su sa 65-50 bili bolji Amerikanci, zadržavši Koraća na svega jednom poenu iz penala. “Žućko” je, i pored poznih godina, u klupskoj košarci još imao što za reći. Standard iz Liegea postaje prvakom Belgije u sezoni 1967-68, predvođen Koraćem kao najboljim strelcem lige sa 34.5 koševa u prosjeku. Radivoje nakon belgijske avanture seli u Italiju. Iako puni 30 godina u sezoni 1968-69, igrajući za Padovu, najboljim je strelcem talijanskog prvenstva sa nekih 27 koševa u prosjeku, a dodaje i 9 skokova svake večeri. Koraćevom posljednjom utakmicom bio je susret reprezentacija Jugoslavije i selekcije Bosne i Hercegovine. Tu “Žućko” postiže svoja posljednja 33 poena u karijeri. Samo dan nakon tog revijalnog susreta, 2. Juna 1969. godine, Radivoj Korać tragično završava svoj život u saobraćajnoj nesreći u okolici Sarajeva. Cijela SFRJ je zavijena u crno tih dana. KSJ odlučuje da se na dan 2.06. više ne igraju košarkaške utakmice u Jugoslaviji. 1971. godine, FIBA pokreće Kup Radivoja Koraća, koji će izrasti u najmasovnije međunarodno natjecanje u Evropi. Kada se 2002. Kup Koraća ugasi, košarkaška federacija Srbije i Crne Gore svoj domaći Kup preimenuje u Kup Radivoja Koraća. Proglašen najboljim sportašem Jugoslavije za 1960. godinu, Korać je posthumno primljen u evropsku kuću slavnih 2007. godine. Više o njegovoj iznimnoj karijeri i životu, može se doznati iz dokumentarno-igranog filma “Žućko – priča o Radivoju Koraću”.

Nažalost, vozio je nespretno i neoprezno.

Novinarski izveštaj koji pominje Koraćevu nespretnost za volanom, godinu dana pre tragedije. (Slike – Yugopapir).

autor: Souly