Veče kada se kraj Morave odlučivao šampion – Borac vs. Partizan: foto galerija

Marta 1979. godine, tri kola pre kraja prvenstva Jugoslavije u prepunoj Hali kraj Morave, Borac iz Čačka je ugostio Partizan kome je pobeda značila verovatno osvajanje titule jer bi u tom slučaju zadržao jednu pobedu više u odnosu na Jugoplastiku, a u preostala dva kola imao dobar raspored – utakmice kod kuće protiv riječkog Kvarnera i beogradskog Beka. Na klupi Borca iskusni trenerski mag Profesor Aca Nikolić, a s druge strane mladi Dušan Ivković. Najveća zvezda Partizana Dragan Kićanović povredio se na utakmici sa Cibonom, izgledi da će igrati bili su slabi i prvo poluvreme nije ulazio u igru. Borac je bio ravopravan do momenta kada je Dušan Ivković odlučio da rizikuje i pošalje ga na parket početkom drugog dela. Kića je tada sjajno dirigovao igrom svog tima i Partizan dolazi do velike pobede rezulatatom 101:93. Igrač utakmice bio je i danas čuveni “Toša” – Dragan Todorić, a u pobedničkom timu istakli su se još i Miodrag Marić, Arsenije Pešić i Boban Petrović. Aca Nikolić ušao je u meč sa ciljem nametanja žestokog tempa, što ekipa Borca ipak nije uspela da izdrži do kraja meča, te je sjajan meč u sjajnom ambijentu završen velikom pobedom Partizana.

Nervozni Kićanović tokom prvog poluvremena deli savete saigračima, dok trener Ivković iz stolice mirno posmatra meč.

Nervozni Kićanović tokom prvog poluvremena deli savete saigračima, dok trener Ivković iz stolice mirno posmatra meč.

Boban Petrović je odigrao odličan meč. Ovde postiže koš preko Uroševića.

Boban Petrović je odigrao odličan meč. Ovde postiže koš preko Uroševića.

Kićanović je odigrao 17  minuta u drugom delu i podigao svoju ekipu na potreban nivo za pobedu. Na slici je u duelu sa Arsićem.

Kićanović je odigrao 17 minuta u drugom delu i podigao svoju ekipu na potreban nivo za pobedu. Na slici je u duelu sa Arsićem.

Arsić je bio najefikasniji igrač Borca sa 12 poena. Levo je igrač utakmice Dragan Todorić.

Arsić je bio najefikasniji igrač Borca sa 12 poena. Levo je igrač utakmice Dragan Todorić.

Profesor Aleksandar Nikolić učinio je sve što je mogao, ali nije uspeo da zaustavi Partizan na putu ka šampionskoj tituli.

Profesor Aleksandar Nikolić učinio je sve što je mogao, ali nije uspeo da zaustavi Partizan na putu ka šampionskoj tituli.

Duda Ivković nakon meča proverava stanje Kićanovića.

Duda Ivković nakon meča proverava stanje Kićanovića.

Fotografije: Tempo

autor: Zlatko

Veliko rivalstvo sa neslavnim krajem

Partizan 1987. godine osvaja titulu prvaka Jugoslavije u dve utakmice protiv iznenađujućeg finaliste Crvene Zvezde koja je u polufinalu savladala suverenu Cibonu (22-0 u regularnom delu sezone). Malo je tada bilo onih koji su mogli da pretpostave da će to biti jedina titule te generacije Partizana, po talentu verovatno i najjača u istoriji kluba. Na klupi mladi trener Duško Vujošević, a na terenu Divac, Paspalj, Đorđević, Pecarski, Nakić uz iskusnije Grbovića, Savovića i Željka Obradovića, podigli su pehar najavivši velike stvari. Doći će ovi momci, pojačani mladim Sašom Danilovićem, do Kupa Jugoslavije, kao i Kupa Radivoja Koraća 1989. godine, ali…mnogi su pak očekivali mnogo, mnogo više. Glavni razlog manjka trofeja ove moćne generacije Partizana jeste splitska Jugoplastika. Božidar Maljković dolazi na mesto trenera 1986. godine, dok Toni Kukoč i Dino Rađa stasavaju u velike igrače. Jugoplastika pomenutu 1987. završava već u četvrtfinalu plej-ofa, porazom od sarajevske Bosne, iako su završili kao treći u regularnom delu (15-7).

“Sa ovom pameću ja bih njega doveo…”

Naredna sezona tekla je odlično i za jedne i za druge. Jugoplastika je skorom 21-1 kao ubedljivo prva ušla u plej-of. Na polufinalnoj utakmici Kupa Jugoslavije, izbija opšta tuča između igrača dva kluba. Legenda kaže da je Grbović tada nokautirao više igrača Jugoplastike, ali nažalost danas nema snimka ovog incidenta i te utakmice. U finalu je Cibona košem Čuture savladala Jugoplastiku. Partizan je oduševio na evropskoj sceni igrajući sjajno u Kupu šampiona gde se kao prvi plasirao na final-four. Nažalost, tamo ih je, kada je bilo najvažnije, nadmudrio izraelski Makabi. Sezona za Partizan još uvek nije izgubljena. Ekipa podiže moral pobedom u 1/2 finalu prvenstva protiv Cibone sa odlazećom superzvezdom Draženom Petrovićem (prelazak u Real).

Posle 11 godina, titula ponovo u Splitu.

Posle 11 godina, titula ponovo u Splitu.

U prvom meču velikog finala, Jugoplastika je više nego ubedljivo potukla Partizan sa 101:79. Za Splićane blistaju Kukoč i Rađa, prati ih Perasović i uvek pouzdani Zoran Sretenović. U prethodnoj rečenici jedan igrač namerno je izostavljen s ciljem da mu se ime posebno istakne – Duško Ivanović. Danas mlađima uglavnom poznat kao bivši trener Barselone, Tau Keramike, sadašnji prvi stručnjak Panatinaikosa. Ivanović je bio ključ. Čovek koji je doneo stabilnost Jugoplastici na duge staze. Nepogrešivi, iskusni strelac i najbolji poenter Jugoplastike te sezone, za ovu priču još je interesantniji iz razloga što je njegova prva želja pre početka sezone bio aktuelni šampion – Partizan. Evo šta danas na tu temu kaže tadašnji i sadašnji trener Partizana, Duško Vujošević:

“Duško Ivanović…moja svesna odluka, onako, sa nekom drskošću u mladosti, da se ne dovede kako se ne bi uzimalo mesto Ivi Nakiću i Saši Daniloviću na toj poziciji. Mislim da je greška bila, jer je on bio nesumnjivo odličan igrač i veliki karakter i on je povukao Jugoplastiku. Bio je fanatik, preneo je taj fanatizam na tim i sa ovom pameću ja bih njega doveo, jer ne mislim da bi bitno usporio razvoj navedenih mladih igrača, a mi bismo kao klub imali bolji rezultat. Smatram da je to bila greška.”

Vratimo se analizi finalne serije ’88. U drugom meču koji je igran u Beogradu, Partizan dolazi do teške, ali više nego zaslužene pobede rezultatom 86:80. Najbolji pojedinac u beogradskoj ekipi na tom meču je sjajni Vlade Divac koji je i u

Duško Ivanović

Duško Ivanović

majstorici polufinala u Zagrebu bio lider sa 23 poena  i 13 skokova. Na red dolazi odlučujući meč za titulu u Splitu. Velika tenzija i nervoza bili su prisutni tokom čitave finalne serije jer jednostavno ulog je bio ogroman…borba za primat u najjačoj ligi Evrope i plasman u Kup šampiona, a u to vreme se često govorilo – lakše je postati prvak Evrope nego prvak Jugoslavije. Divac, koji je bio lakše povređen, brzo ulazi u problem sa ličnim greškama (neke od njih lako dosuđene). Dodatne probleme i nervozu stvara mu na jednoj od svojih utakmica života – Goran Sobin, centar Jugoplastike.

“Posebno sam se pripremao za velike utakmice i protivnike, uvijek sam se posebno palio na Divca i pokojnog Kevina Mageeja iz Maccabija koji je bio prava zvijer, najbolji Amerikanac u Europi tada…razmišljao sam ovako: Vlade Divac je puno bolji igrač od Kevina Mageea, uspio sam zadržati Divca, moram i Mageea! U tim utakmicama protivnici su više pažnje posvećivali Kukoču, Rađi i ostalima, pa je bilo više prostora za mene, a ja sam ga bio spreman iskoristiti…”Goran Sobin.

Držao je Partizan priključak sve do momenta kada je, pri rezultatu 56:50, Divcu sviran peti faul. Tada se igra Partizana raspala, a Splićani su

Continue reading

Finale Kupa Koraća 1978.

Kup Radivoja Koraća je uvijek za jugoslovenske košarkaške klubove imao poseban šmek. Već zbog samog imena tog natjecanja nazvanom po tragično preminuloj legendi yu-košarice, ali i zbog činjenice da su se u inicijalnom finalu, održanom 1972. godine, susrele dvije jugoslovenske momčadi i da je zagrebačka Lokomotiva, predvođena strategom Novoselom i superstrelcem Plećašem, podarila domaćoj košarci prvi međunarodni klupski trofej. To takmičenje će vrlo brzo prerasti u najglomaznije u evropskim klupskim nadmetanjima i već 1978. godine, okupit će rekordna 32. tima. Ex-yu predstavnicima bili su sarajevska Bosna, beogradski Partizan, zagrebačka Cibona i OKK Beograd. Svi oni prolaze prvo kolo i ulaze u četvrtfinalnu fazu grupnog razigravanja.

U razigravanju po grupama Bosna i Partizan zauzimaju prva mjesta u svojim skupinama – studenti su nadvisili francuski Berck Basket, talijanski Scavolini i čehoslovački Inter Slovanaft, dok je Partizan bio bolji od francuske Nice, talijanske Genove i grčkog AEK-a. Za Beograđane su nestvarno igrali Kićanović i Dalipagić (svaki preko 30 poena u prosjeku u 11 susreta); Kićo 45 koševa AEK-u u skupini. Na drugoj strani žrijeba, za Bosnu je neponovljivi Mirza Delibašić, popularno “Kinđe”, igrao partije koje ga lansiraju u orbitu evropske košarke – Scavoliniju u Skenderiji stavlja 45 koševa. OKK Beograd završava iza Juventuda iz Badalone u svojoj skupini, dok za španski tim briljira Zoran Slavnić, a Cibona završava skupinu kao treća iza Olimpie iz Milana koja je poslednjim polufinalistom. U polufinalu je Bosna eliminirala milanski tim, rasturivši ih 20 razlike u uzvratu u Sarajevu, dok je Partizan u uzvratu u Beogradu nadoknadio 5 koševa minusa iz Badalone – Dalipagić 35, Kićanović 34 u Badaloni, zatim 36 i 31 koša u uzvratu u Beogradu.

paća bosna

Plakat finala i egzotični navijači oba kluba

Finale beogradskog Partizana i sarajevske Bosne održano je 21.03.1978. u Banjoj Luci, pred 6000 vatrenih navijača u dvorani Borik i ostat će u povijesti Kupa Koraća kao jedno od najboljih, ako ne i najbolje. Nakon 101:101 u regularnom dijelu tekme i produžetka, slavio je Partizan sa 117:110, uz 50 poena Dalipagića, 33 Kićanovića i 21 poen i 9 skokova Miška Marića, koji su nadjačali 32 poena Delibašića, 22 Varajića i 20  i 13 skokova Radovanovića – osvojivši svoj prvi internacionalni trofej u bogatoj povijesti. Ukupan broj koševa (227) i Partizanovih (117) bili su rekordom finala nekog evropskog klupskog natjecanja sve do 1989. kada je, takođe u produženoj utakmici , finala Kupa Kupova, Real slavio protiv Snaidera iz Caserte sa 117:113 uz 62 poena Dražena Petrovića.Ove brojke još i više znače ako se uzme u obzir da se igralo bez pravila za tri poena, a da su akteri bili revolveraši košarkaških terena.

The morning after

The morning after

Rivalstvo Bosne i Partizana iz te godine kulminiralo je par dana kasnije u Beogradu gdje su Sarajlije nadmudrile crno-bele u borbi za prvenstveni naslov, osvajajući duplu krunu (uzeli su i yu Kup te godine), a dogodine su to pretočili u premijerno slavlje u Kupu Evropskih Šampiona. Beogradski tim je te sezone bio upogonjen nevjerojatnim tandemom koji je ubacivao 69 koševa prosječno po utakmici, ali osvojio je samo Kup Radivoja Koraća. Kićanović i Dalipagić su svoju borbu za “najboljeg amatera svijeta” nastavili u ljeto iste godine na Svjetskom Kupu u Manili gdje su doveli repku bivše države do zlata, a usput su završili prvi i drugi u glasanju za MVP turnira. Momčad Partizana dogodine je uspješno odbranila naslov u Kupu Radivoja Koraća kao dio trostruke krune, a treći put je do trijumfa u istom takmičenju došla i 1989. godine. Natjecanje je ukinuto 2002. godine, a osim Lokomotive i Partizana, dvaput je osvajačem bila i splitska Jugoplastika (’76 i ’77).

autor: Souly

Ispod koša – Dražen Dalipagić 2. deo

     “Čudan smo mi mentalitet i na čudan način se kod nas rađaju superasovi. Kića je odrastao u Čačku, Jerkov u Puli, Ćosa u Zadru, Mirza u Tuzli, ja u Mostaru, Žižić u Crnoj Gori…Dođemo u veliki klub kao transfuzija, i za godinu-dve dana postanemo pečeni internacionalci. Svako od nas doneo je nešto novo što dotle nije viđeno na našim terenima. Visinu, izvanredan šut, skok, brzinu…Tako postajemo istorija. Mi nikada nismo proizvodili industrijske košarkaše. Sve naše zvezde su unikati.”

Scan100101

O prvoj utakmici za Partizan, gostovanju u Jazinama:

“Nas je čekao opasan tim Zadra. Dok je trener nešto govorio, noge su mi drhtale i jedva sam čekao da se utakmica završi, kako-tako. Do nas je dopirao huk tri hiljade temperamentnih Zadrana, koji su tražili od svojih igrača da nam “skinu skalp”. Istrčao sam na teren među poslednjima – i ničeg se više ne sećam. Kasnije sam u novinama pročitao da sam dao šest koševa (ne znam kako) i da sam igrao osrednje. Na toj utakmici prvi put sam osetio moć publike. Tri hiljade glasova spojenih u grmljavinu učinili su da još tri dana ništa nisam mogao da čujem. A dole na parketu čovek je toliko zagušen i zbunjen da nije u stanju da kaže sebi: “Odlična galama. Misliću da ovi navijaju za nas.”

Prvo zakucavanje i debi u Hali sportova:

“Lagano sam se zatrčao, napravio dva brza koraka, vinuo se što sam više mogao – i učinilo me se da sam laktovima udario u koš. Lopta je poput metka proletela kroz mrežicu, a ja sam sekund-dva ostao viseći o obruč. Dok sam padao, čuo sam buru. Tada sam prvi put slušao skandiranje upućeno meni. Dok su se moji saigrači smeškali, samom sebi sam ličio na pekarski kvasac. Mislim, tako sam narastao!”

2ljj21g Continue reading

Ispod koša – Dražen Dalipagić 1. deo

Nakon što je proglašen najboljim košarkašem Evrope i sveta, a reprezentacija “uzela” svetsko zlato, na vrhuncu popularnosti, 1978. godine, Dražen Dalipagić u saradnji sa Aleksandrom Tijanićem piše knjigu pod nazivom “Ispod koša”. Pored sjajnog, većinskog dela knjige u kojem Dalipagić govori o svojoj karijeri i privatnom životu, čine je i brojni iskazi njegovih prijatelja i kolega iz sveta košarke, vezano za teme o kojima Praja govori u knjizi. Ove razgovore vodio je tada mlad i uspešan sportski novinar, a mnogo kasnije i direktor RTS-a, Aleksandar Tijanić.

ispod kosa

Kako je to Dalipagić dobio nadimak “Praja”…

“Pošto je u to vreme dečak bez nadimka bio “nesreća jedna”, mene su nazvali Prajo, po centrahalfu prve ekipe Veleža. Sasvim sigurno nije bilo dečaka u zemlji koji je svoj nadimak nosio sa više ponosa. Za sve je Prajo bio oličenje snage, brzine, uspeha, slave…Nekoliko puta sam razbio neke noseve (i svoj) braneći “čast” svog idola od napada dečaka sa nadimcima centarhalfova Sarajeva i Željezničara.”

Nešto što je aktuelno i danas:

“Malo više objektivnosti i malo manje samozaljubljenosti pomoglo bi mnogim sportistima. Na primer, sportistima u fudbalu. Mi pobeđujemo Sovjete već šest godina, ali naši fudbaleri gube od njih još od 1952. godine. Tako nam umanjuju uspeh.”

“Duško Radović, pesnik koga volim, lepo je rekao: “Imamo bolje košarkaše nego što zaslužujemo. Naš fudbal je prava istina o nama!”

Legendarni Dragutin Miško Čermak iznosi zanimljivost koja otkriva da je Dalipagić pored Bosne, vrlo lako mogao da završi i u Zvezdi:

– Nekako bih radije u Zvezdu. – Tamo mi je zemljak Vučinić, pa bih se pored njega lakše snašao. (Dalipagić nakon Čermakove ponude da dođe u Partizan).

Čermak: “Tada je Vučko, u svojoj samoljubivosti, učinio sudbonosnu grešku. Toplo je preporučio Praji da dođe u Partizan, jer navodno Zvezda ima odličan tim pa u njemu ne bi imao šta da traži. Mora da se kasnije ugrizao za jezik, ali bilo je kasno. Hvala mu!”

Zanimljivost oko činjenice da je Partizan bio strašno blizu da sklopi trio Dalipagić-Kićanović-Delibašić:

“U to doba Mirza Delibašić i ja smo već uveliko dobri prijatelji. Kontajući i praveći planove, odlučili smo da zajedno pređemo u Partizan i karijeru nastavimo u crno-belom dresu. Tako se jednog dana nas dvojica pojavismo u glavnom gradu sa po jednim koferom u ruci…klub nas je smestio u garsonjeru na Voždovcu. Tamo smo deset dana proveli trenirajući sa novim drugovima. Mirza je bio jako ćutljiv i neraspoložen. Jednog dana kada sam se vratio iz grada – nije ga bilo. Ni njegovih stvari! Otišao je, i nikad mi posle nije objasnio zašto je pobegaoiz Partizana i tako nam pokvario budući najbolji triling: Mirza, Kića, Praja.”

delibasic-dalipagic
Odgovor Mirze u intervjuu sa A. Tijanićem:

“Suviše mlad, suviše uplašen, impresioniran – eto dijagnoze mog bekstva. Nisam nikoga poznavao. Posle treninga svi odu svojim poslom, a ja nazad u garsonjeru. Hteo sam da još jednu godinu provedem u Tuzli pa da onda dođem u Beograd. U međuvremenu se pojavila Bosna, i tako Praja i ja nismo zaigrali u istom klubu.” Continue reading

“Zar Freddo” – Predrag Saša Danilović

Godine 1970. na Pašinom Brdu u Sarajevu, preko puta tadašnje Radio-Televizije Jugoslavije, rodio se jedan od najvećih evropskih košarkaša ikada, Predrag “Saša” Danilović. Košarkaški, rodni grad Sarajevo, za Danilovića ne znači mnogo. I sam kaže da su  do odlaska u Partizan, u gradu i u KK Bosni za njega znala samo njegova dva trenera. Kako to obično biva, prašina se digla od momenta kada se u medijima pročula vest da Partizan iz ruku  Bosne “uzima” nekog talentovanog klinca.

Mnogo je faktora uticalo na to da se Danilović kao 16-godišnji dečak, preseli u Beograd. Od toga da trener Vujošević lično odlazi u Sarjevo na razgovore sa igračem i roditeljima, do vožnje avionom pri prelasku u Beograd, što je tada bila sitnica kojom su se u klubu služi ne bi li impresionirali mladog igrača. KK Bosni se ovakav razvoj situacije nikako nije svideo, te su se nadležni savez/i umešali u čitavu priču.

“Malo je poznato da su se tada igrači raspoređivali po ključu. Nije tek tako moglo da se prelazi iz kluba u klub, a dodatni problem nastao je zbog pokojnog Mirze Delibašića, koga sam obožavao da gledam kao igrača, i Kićanovića, inače odličnih prijatelja. Mirza nije hteo da me pusti iz Bosne, iako se dotad nisu preterano interesovali za mene, a Kićanović i Dule Vujošević su odlučili da me dovedu, pa je dolazak u Partizan automatski značio godinu dana pauze prema tadašnjem pravilniku. I na to sam bio spreman. Sećam se, još me je Željko Obradović uočio u nekom kampu 1985. godine i poklonio mi Partizanov šorts. Onda me je preporučio Duletu Vujoševiću, koji je došao kod mene kući u Sarajevo da bi pričao s mojima roditeljima. Uslovi su bili da idem redovno u školu, da jedem, spavam i dobijam stipendiju.”

Prve dve godine samo na treningu.

Prve dve godine samo na treningu.

Košarkaški savez kasnije ga je kaznio sa još jednom godinom neigranja, bez ozbiljnog razloga. Partizan i Danilović se tada odlučuju na interesantan potez. Saša narednih godinu dana provodi u Americi, tačnije malom gradu Kukvilu u državi Tenesi. Za vreme provedeno u tamošnjoj srednjoj skoli, Daniloviću je kao velika korist bilo to što je odlično naučio engleski jezik.

Konačno debituje za Partizan sezone 1988/89 i Continue reading